Selo, u kojem sam 1990. našao Savu Petrović, još jednu od četrnaestoro preživelih iz jame Ravni Dolac na Dinari, zove se Gubin.
Niko više ne zna otkud mu takvo neobično ime, po čemu je taj pitomi kraj Livanjskog polja podno Dinare tako prozvan, ali kad je u pitanju sudbina ove žene, onda u tome ima nekakve žalosne simbolike. Ovoj, tada sedamdesetogodišnjoj, sićušnoj starici ceo vek je prošao u neprestanom gubljenju:
Ja sam tu iz Čaprazlija. Od Marčeta. Uoči rata, bojim se da je to bilo nekako na dvi godine prije nego se zaratilo, udala se za Iliju Kozomaru iz Donjih Rujana. To bila jedina porodica Kozomara u Rujanima. Otišla iz pune kuće, došla u još puniju. Dvanaestero čeljadi bilo. Kad se zaratilo, sinu mi Uglješi bilo godina i po…
Dozivali u pomoć
Jedan dan, nekako kašnje podne, dođoše. Komšije tu, poznamo ih, jeli i pili do juče s njima. Zbore svekru mi Simi: Ajte, iđete na prisilni rad u Dalmaciju. Odvedoše svekra mi, čoeka mi i dva đevera. Drugi dan poćera i sve nas ostale. I opet komšije, oni isti, nikoga drugoga mi nijesmo vidli no sve komšije. Dogovorili se: ko koga uništi njemu blago, kuća i imanje od toga. Goni nas uz Dinaru. Ja tvrdo mislim da i nas pregone u Dalmaciju. Ne smiješ zboriti, ne smiješ pitati, kundak ti nad glavom. Uglješu nosim u naramku, a drugo mi pod pasom – bila, da prostiš, noseća.
Nijesam ja znala za tu jamu u Ravnom Docu. E kad nas potrpalo u tu neku pećinu priđe jame i počelo zvati familiju po familiju, kad su žene počele kukati i jaditi, vidim da je neko zlo. Ne dam da mi oni bacaju dite i mene da tiskaju, no sama. Bacig Uglješu pa i ja za njim. Svjesna ki sad. Pala sam nasred jame. Nagrdig koljeno, ne mogu se na nogu oprijeti, a svejedno svjesna. Tražim Uglješu nesritnoga, prevćem mrtav narod, a odozgo samo padaju. Ne nađog ni Uglješu niti ikoga svoga. Tu niko nikome pomoći ne more…
Danima smo ćutali, ali kad muke dodijaše, počeli i mi da dozivamo u pomoć. Ponajviše Cvita Bošković. Ona bila rodom iz Dalmacije i sve se nadala da bi ko od dalmatinskih čobana mogao čuti. Jedan dan neko nam baci malo leba. Mladić neki, Rvat rekoše, drugi ga poznavali, ja ne. I reče: doći će vas vaditi. Tako i bilo. Ja sam se sama vezala. Gore neko prignao blago i muze mlijeka da nam daje, a mi jadni niko ništa ne mere. Ajme bože, mrtav narod izvađen, kako će mrtvi piti i jesti.
Dan po dan, život se poče vraćati. Prođe jedno dva miseca, bojim se i tri, i ja, da prostiš, rodih dvoje. Muško i žensko. Napredna, baš ko da je po jedno bilo. A svejedno, ono žensko brzo umrije. Ostade mi muško. Puna kuća. Preboljela Uglješu, zaboravila jade i muke. A sama u kući. Pored nesritnog Uglješe koji mi ostade u jami, pobili i sve ostale, desetero, ostala mi samo dva đevera koje je rat zatekao neđe u svijetu na radu.
Od tuđeg tuga mori
Prizvala zato mater da bude kod mene, ali ona ne smijaše ostati više od dva dana. Čim noć, po selu počne pucanje i galama da nas strave:
– Dite moje – veli mi majka – prosto ti, ja ne smim ovdika biti, vidiš li šta rade, da će nas poklat, no ajde ti k nami… Ne bi druge no ja k mojima. Oni svi živi, izbjegli iz vatre, a sve im izgorelo i opljačkano.
Za po godine mi i sin umrije. Grešna ja, nijesam stigla ni da ga krstim no mi nekršten ode ko da mi ga neko ukrade. Iz puna zdravlja zaslabi, a što zar je bilo doktora i ljekova. E, kašnje sam otišla kuvati vojsci, partizanima. Tu srela Danu Petrovića i opet se udala. Bog nam dade troje dice, jedno muško i dvi ženske, ali mi se opet ne dade. Umrije mi prvo to muško, a onda Dane ode u Sinj o Svetome Jovanu Krstitelju, pošo preko planine i poginuo, bila mećava i snijeg, i premeo se.
Ostadoše mi dvi curice o vratu. Kud ću, kako ću čemerna – samo žensko nigda nije pristalo. Ja udovica, Rade Petrović udovac, ima i on svoju dicu, te se ja udaj za njega. E sa njim nijesam imala dice, da ne razgonimo ni moju ni njegovu siročad. To sad sve stasali i svoji ljudi. Rade umro, a ja ponovo sama. Suđeno mi tako, zar, da stalno samujem.
A znaš kako je: ja sam ti sve poboravila. Nije, bog i duša, ni bilo čudo toga što bi valjalo pamtiti. Najgore imena. Eto, došli partizani, Crnogorci, i mene dozvalo u školu, u štab, da kažem ko nas gonio iz kuća, ko nas bacao u jamu. Kazujem ja sve ko iz knjige, ali imena da se sjetim, jok… Pogledam ja vako nešto kroz prozor kad imam šta i viditi: eto moga krvnika, natovario na konja tovar žita i goni u mlin.
– Eno ga! – viknem, a ki da sam veliko breme s vrata stovarila.
Onaj brže posla dva vojnika te ga zaustaviše i uvedoše. Daju meni pištolj da ga ubijem:
– Jok, vala, ja to ne mogu pa me taman sad ponovo bacite u jamu – velim ja.
– Dobro – zbore oni – ne moraš, mi ćemo, a tebi evo konj i žito, goni kući.
– Neću ja ni to. Imam kući ćaću, mater, dvi sestre i tri brata. Kuća prazna, glad i muka, ali svejedno, neću krvničko. Od tuđega tuga mori i od toga niko sriće nije vidio. Di krv kane, prokletstvo pane…
Može biti i opet
Kad sam završio razgovor sa Savom Marčetom Kozomarom Petrović, ona se začudi zašto je ja to sve pitam, pošto je za gotovo pola veka niko nikad o tome nije ništa pitao. Objašnjavam joj da želim sve to da objavim, da svet sazna kako je bilo, a ona sumnjičavo zavrte glavom:
– Bome si bolji da ništa ne pitaš, vidiš li ti kako se ovo sve nešto muti, more biti i ponovo, i još gore…
Nažalost, obistinile su se crne slutnje ove velikomučenice, da bi se zlo moglo ponoviti i opet planuti mržnja i sijevnuti nož ustaški. Tek 15 godina kasnije konačno je sklopila umorne oči i okrenula leđa životu koji je tako nemilosrdno i stalno šibao kao da je iskušavao i pokušavao da ustanovi otkud u njenom sićušnom telu toliko snage i upornosti da istraje, u inat sudbini, u inat nesrećama i patnjama koje su je stalno pratile – u inat pakosti i bezdušnosti ljudi i nezasluženoj nemilosti Svevišnjeg…
Pobrkali dane i noći
– Ajme bože, za neđelju dana, te tuge i toga jaukanja. Ostalo, svejedno, čudo naroda živoga. Vidiš samo neko umire i misliš: blago njemu, on se spasi. Jedan mi đever, Mile nesretnji, isto bio živ. Ustao nekako, odao po jami i onda odjednom leže i više se ne diže. Pobrkasmo dane i noći. E tek poslije kad u jamu počeše slijetati nekakve žute sitne tice po njima smo znali da je dan. Sve slete i kupe crve sa grede i onda pjevaju, odliježe jama. E kašnje smo najviše ćutali. Ja imala onaj sadak dugački. Preturim ga preko glave i ćutim. Oni ponovo dolazili, dozivali, ponovo bacali kamenje i dotucali nas.
