U isto vreme kad i u Čelebiću, poslednjih dana jula i početkom avgusta, uglavnom na Ognjenu Mariju i Svetog Iliju, ustaše su izvršile zverske pokolje nad Srbima i u drugim selima rubom Livanjskog polja, pa i u samom Livnu.
Tako su istoga dana kad i u Čelebiću, 29. jula, pohvatali i sve zrelije muškarce u Gornjim i Donjim Rujanima i pobili ih u Prologu, a onda se povratili i sutradan, na Ognjenu Mariju, sve preostalo srpsko stanovništvo, žene i decu, njih 218, poterali i pobacali u bezdanicu Ravni Dolac na Dinari.
“Spasavaj dete”
Za veliko i do danas sasvim neobjašnjeno čudo, njih četrnaestoro je ipak preživelo u jami dubokoj gotovo pedeset metara i izvađeno posle mesec i po dana. Te 1990, kad sam se počeo baviti ustaškim zločinima u ovom kraju, zatekao sam u životu njih jedanaestoro.
Slede njihova kazivanja o paklu u Ravnom Docu, jami koja je, kako će se ispostaviti, dobrim delom poslužila kao inspiracija Ivanu Goranu Kovačiću da sroči poemu “Jama”, gromovito poetsko svedočanstvo i najubojitiju optužbu na račun ustaštva, bezumlja Anta Pavelića i onih koji su ga zdušno podržavali, od Svete stolice do Hitlera i Musolinija.
– Ne pamtim ti ja godine, moja dušo, mnogo ih bilo i sve teža od teže – počela je svoju ispovijest Milica Erceg, zvana Galka, jedna od preživelih iz jame Ravni Dolac, koju sam te 1990. našao u Surčinu kod Beograda, gde se preselila odmah posle Drugog svetskog rata. – Znam da sam se pre rata udala za Peru Ercega i u dvades i trećoj rodila moga Ilu, a on bio u šestoj godini kad se zaratilo i zlo nastupilo.
– Nekako na dva-tri dana uoči Ognjene Marije te četres prve bijasmo otišli u Žaroviće da kosimo i sijeno skupljamo. Jedna cura, Rvatica, tu blizu čuva konje seoske i povazdan s nama. Eto nje uoči Ognjene Marije, ide nevesela: “Bište, Ercezi, kukala vi majka, poklaće vas ko janjce samo ako im ruku panete! Spasavajte se kud vas oči vode i noge nose”, zbori, a suze joj same vrcaju na oči.
– Moj Pero i još neki mlađi odma uz planinu. Pobjegoše u Razdolje, na katun. Oni stariji neće. Ne vjeruju: kako će biti da neko ruku digne na nedužna. Mi ostali se vratismo u selo. Ujutro osvanuo žaropek kako to umije samo na Ognjenu Mariju. Ja poranila, Ilu za ruku i nekakvu nesretnju jagnjad zajmila na pašu. Ne potraja, eto mi komšinice, Rvatice, Kate Odak: “Ajde, bona, Milutinovka (tako me zvali po rodu, ja sam ti, moja dušo, od Milutina iz Bojmunata), uzmi to dite i bižite kud znate, neka janjaca nek ig vuci kolju – spasavaj dite, zlo se neko sprema…”
– Moli me prosto, a ja, jadna, neću, ne vjerujem joj, bog da mi oprosti, no sa Ilom opet kući. Samo što smo došli, eto Jakova Šukera zvanog Šuklica. Veli: da ideš u kuću Gligića da upišu u spisak tebe i dite. Ne breči i ja se, kamen, još nadam. Lednu me kad viđeg kako Božo Jureta i Stajo Perić izgone moje strine sa đecom. Dotjera nas u Gligića kuću. Ona krcata. Pište đeca, vrište žene, a tabornik Niko Jureta se nadvikuje sa njima. Moja dušo, vidim, sve naše komšije, ispoganili se i izopačili.
Mrak i crvi
– E, kad nas povedoše planini kaza nam se odma kud su nas naumili. Mili bože kad se stvori vresak – zemlja se prolama od silnoga plača i leleka. Ustaše pokušavaju sve to da nadviču. Psuju, prijete i guraju nas. Dotjeraše nas do Sajdine pećine i nakrcaše unutra. Onda Niko Jureta poče da proziva: ‘Bačkovići i Boškovići, naprijed!’ “Kud će nas, nevo, crna”, pitam ja jetrvu. “U jamu, u Ravni dolac, crna kukavice”, veli mi ona.
– Ja više ništa ne znam šta je sa mnom bilo. Kazivalo mi poslije da sam pala onaj momenat, da sam nama umrla, da me onako mrtvu odvuko Broco Pašalić i gurnuo u jamu, a za mnom i nesretnjoga Ilu. Kad sam se osvistila, vidim mrak i studeno mi: crna ja, iđem kući vatru ložit i konju položit… “A, crna Milutinovka, kakva kuća i kakvi jadi, nijesi u kući no u jami – u Ravnom Docu. Evo šesti dan kako si bila mrtva”, zbori mi iz mraka odnekud Cvita Bošković.
– Kakva jama, crna kukavice, a di mi je Ile? – vrisnug ja i u mraku počeg da razaznajem mrtva tijela.
– Mama! – pisnu moj Ile, leži blizu mene.
– A, crna srećo, jesi li živ?
– Jesam, mama, ne boli me ništa. Daj da te poljubim – Primakog se nekako do moga Ila, a njemu kukavcu sva desna strana glave razbijena i desno mu oko ispalo, visil… Gleda me onim zdravim okom i pruža rukice, ne može da se makne, slomljena mu i desna noga. Sagnug se. On me poljubi i nasloni mi se na krilo:
– Mama, oće li doći tata da nas izvadi?
– Oće, sine, oće – zborim ja i prolijevam suze.
– E, daj da te još jednom poljubim – reče još tiše, ali ne diže glavu.
– Ja se ne sagog nama da mi ne vidi suze. Kad se malo okuražig, podigog mu malo glavu da ga poljubim, a on mrtav! Tri sam ga dana poslije držala u krilu i ljubila mrtvoga… Prođe tako, po prilici, još osam dana. Sve bi dobro dok uzgamizaše crvi. Mile uz stijenu i padaju odozgo, mili bože, baš ko grad. Od tog zla se odbraniti ne možeš, mili na sve strane, sve se zabijeljelo i gamiže, gamiže… Drugi se žale i na uši. Mravinjak, uši, a ja jok, ne opažam ig pa uobrazila da je i to neki znak da ću preteći…
Bacali bombe i kamenje
Ustaše su i kasnije danima dolazili nad jamu, predstavljali se kao spasioci i spuštali konope da tobož vade preživele. Dva dečaka Lalića i seoska lepotica Sava Vulić se jednog dana prevarili, svezali se konopom i pristali da ih izvade. Dečake odmah ubili i vratili u jamu, a nešto kasnije i zlosretnu Savu – vratili je golu i izmrcvarenu pošto su je prethodno nad jamom silovali.
Potom su počeli da bacaju bombe i kamenje u jamu kako ne bi ostalo svedoka. Jedna bomba, ona nemačka sa drvenom drškom, pogodila je Milicu Erceg u pleći, ali nije eksplodirala. Uverena da će ona biti poslednja u redu za umiranje, Milica je sakrila bombu od ostalih sa idejom da je aktivira i prekrati muke. Bomba je ostala i nađena je 1991. među posmrtnim ostacima žrtava.
Opet sinu dala ime Ilija
Pošto je i Miličin muž Pero Erceg preživio ustaški pogrom, ona je kasnije, pošto je izvađena iz jame, opet rodila sina i opet mu dala ime Ilija, što je, inače, bio običaj svih mučenika koji su preživeli pokolje i kasnije zasnovali nove porodice. U tome je posebno karakterističan slučaj Petra Vujanovića, koji je preživeo bacanje u jamu Bikušu, ali ne i njegova supruga i šestoro dece – tri sina i tri ćerke koji su pobijeni u čelebićkoj školi. On se kasnije opet oženio i opet dobio tri sina i tri ćerke, čak i istim onim redom kako su mu se rađala i deca koju je izgubio.
