Kad su 29. jula 1941. zrele muškarce iz Čelebića, nagrđene i izubijane, povezali i poveli prema jami Bikuši i krenuli po selu da kupe žene i decu i teraju ih u školu, Stipe Popović je uletio u kuću komšije Marka Vujanovića i počeo da govori njegovoj snaši da se lepo uredi i obuče jer će te noći sa njim spavati.
Dok se on razmetao svojom ustaškom uniformom i činovima, prestravljena žena je ugrabila vrata, istrčala napolje i glavačke uskočila u bunar. U bunar je skočila i Joka Vujanović. Dok su ih vodili prema školi ona je iskoristila nesmotrenost sprovodnika i strmoglavila se u bunar pored škole.
Nema preživelih koji bi o tome direktno posvedočili, ali po onome što su neki od krvnika kasnije pričali, izgleda da je unutra u školi poklan najveći broj male dece, a pogotovu novorođenčad čija je piska razdraživala koljače. Istrzali su ih ojađenim majkama i začas ih umirivali ljutim sečivima, a potom ih bacali u klozet, odnosno u septičku jamu koja je kasnije zabetonirana. Tako je ova grozomorna epizoda ustaških zločina u Čelebiću do danas ostala nerazjašnjena.
Plotuni i krici
A sem retkih živih svedoka, koji delimično i uglavnom posredno znaju šta se tada zbivalo u čelebićkoj školi, zahvaljujući opet Milanu Radoju i njegovim zapisima, sačuvana su i svedočenja dvojice Hrvata, onih koji nisu hteli da okrvave ruke, koji su pred Milanom kasnije otvorili dušu i srce. On se ubrzo posle pokolja našao pred čelebićkom školom sa žandarmerijskim podnarednikom Matem Miličevićem, kojem je iz Grkovaca, sa srpske teritorije, tih dana doveo u Čelebić žive i zdrave suprugu, dvoje dece i punicu. Sa njim je bio i mladi podnarednik Stipan Jozić.
“Ovde su silovate 4 đevojke i 2 snaše – beleži Radoja kazivanje Stipana Jozića. – Reko mi je imigrant Kelić kada su doćerate u školu da se izdvojilo nji šest, on i pet civila, to su bili domaći ljudi, rekli mu: – Mi ćemo ji izvesti pa ćemo svaki svoju silovati pa onda ubiti. Meni su rekli: – Ti si dobar dečko, tebi ćemo Anđu Vujanovića, nema je bolje u našoj župi, nas dvojica ćemo snaše, mi smo oženjeni…
Otišli su u školu. Ja sam – veli – stojo na vratima. Oni su ji izbirali, doveli ji u drvaru. Bile su se skamenile od stra, nijedna nije davala otpor. Kad se to izvršilo onda je ubijo svaki svoju…
Sutradan kad su trpate u kola, uzimali su ji za pletenice pa su kose otpadale. Kelić je to gledo i reko mi: pokajo sam se što sam to uradijo pa iako to naši ustaški zakoni odobravaju…”
Kad su se tog krvavog dana uz Klanac razlegli poslednji plotuni i utišali krici nedužnih žrtava pred školom u Čelebiću, kad su u rupama na Barjaku počinula plitko zatrpana tela srpskih nesrećnika, na tavanu škole, u jednom mračnom uglu su ostale šćućurene tri mlade devojke, izmrcvarene i prestravljene onim što su tog dana i minule noći preživele.
Nikada se, verovatno, neće saznati kako su dospele na tavan i izbegle klanje i poniženja, kako je njihova lepota izmakla oku krvnika; kako još u toku noći nisu završile u drvari ili o granama drveća ispred škole. Danica – Dana Božova Šunjka, Mara Bojanova Erceg i Ruža – Ruška Radeva Radoja. Nijedna nije bila prešla dvadesetu, a već se pričalo o njihovoj lepoti i momci čekali sabor ilindenski u Crnom Lugu da se opet jagme ko će se do njih u kolo uhvatiti.
Nesrećne lepotice
Dva dana i dve noći su ležale na tavanu, preneražene i obamrle. Ne zna se ko ih je i kako otkrio – da li je neko opazio krvavi trag uz stube kojima se iz školskog klozeta pelo na tavan ili je nesrećne devojke nagnala žeđ da siđu i pokušaju se izvući iz pakla – tek posle dva dana su dovedene u žandarmerijsku stanicu u obližnjoj kući Vujanovića.
Dan ili dva kasnije u stanicu je dovedena i četvrta seoska lepotica – Boja Simova Crnogorac – čija je sudbina bila još tragičnija. Preživela je pre toga i uspela da se momačkom snagom izvuče iz ledenih nedara jame Bikuše iako joj je bilo tek sedamnaest godina.
Nema pouzdanih podataka koliko su ostale u žandarmerijskoj stanici u Čelebiću u ustaškoj komandi fronta, kako se tamo sa njima postupalo, kakvim su sve zlostavljanjima i poniženjima bile izložene. I u ovom slučaju je svakako najverodostojnije ono što je zapisao Milan Radoja, a po kazivanju žandarma, Hrvata, Mata Miličevića i Stipana Jozića:
“Oni ne znadu ko ji je uvatijo (misli na Miličevića i Jozića, prim. B. S.). Odma su doćerate u komandu fronta. Njima žandarima je naređeno je da ji sprovedu u Livno, na Goricu, da prime katoličku vjeru i da ji neće ubiti… Kašnje mjesec dana iz komande fronta poslata je ustaška patrola i doterala te četiri đevojke u Lusnić. Tu je bijo glavni upravitelj Ivan Sučić. Povr sela Lusnića, tamo je jama, tu su ji bacili u jamu da ne bi one odale ko je ubijo u školi pa je to ostalo tajna da se to ne zna ko je u školi ubijo…”
Ostaće večno tajna gde su i kako preživele četiri nesrećne đevojke za ta dva meseca otkad su uhvaćene dok su ogrizle grozomornu smrt, odnosno otkad su ih fratri u samostanu na Gorici blagoslovili i preveli u veru katoličku dok se neko od ustaških dželata setio da bi one mogle biti opasni svedoci jer previše znaju. Kad su ih doveli u Lusnić, u selu je tog dana bio nekakav svetac i veselje. Na ulazu u selo, ustaše su zgulili sa njih svu odeću i gole ih poterale kroz narod.
Prestravljene i posramljene, dve su pokušale pobeći. Mari Erceg to umalo nije i pošlo za rukom. Krupnim koracima je grabila niz polje i kad su gonioci počeli zaostajati, neko od njih se setio da ima i pušku. Zrno je stiglo i ranilo Maru u nogu…
Đevojke su izgleda poklane i pobacane u jamu iznad Lusnića koja je i danas njihova jedina grobnica. Niko se posle rata nije našao da im izvadi kosti i održi opelo jer je i za ovu neopojenu grobnicu, kao i za stotine sličnih, neko procenio da je bolje zaboraviti, da je važnije misliti na žive krivce nago na mrtve žrtve.
Dotukli devojčicu
Petogodišnja Veselinka Crnogorac je nekim čudom dočekala zoru u jednoj od učionica u školi i ujutro se sa majkom i ostalima našla u stroju smrti ispred škole. Iako teško ranjena, iako je videla kako su joj meci pokosili majku Cvitu, prestravljeno dete je trgnulo da beži, ostavljajući krvavi trag za sobom. Onako ranjenom i unakaženom, nejakom detetu je odnekud nadolazila očajnička snaga i uspelo je tri puta da optrči oko škole pre nego što su dželati ponovo potegli oružje, i dotukli ga.
Krvavi zidovi
Sem devojaka i mladih žena koje su u toku noći izvodili i silovali u drvari pored škole tako što su im vezivali ruke, a onda ih vezivali i pletenicama za grane, i koje su potom sve poklali – klanja je bilo i u samoj školi. Svedoče o tome krvavi zidovi i podovi, krvave klupe i, naročito, krv u hodniku i klozetu.
SUTRA – Odgovor na negiranje ustaških zločina (11): Pakao u Ravnom Docu
