Bilo je neprijatno biti u Ustavnom sudu Srbije u utorak, a biti na braniku takozvanog briselskog sporazuma. U stvari, bilo bi neprijatno pristojnim ljudima jer su uhvaćeni u pokušaju obmane, ali kod soja poznatog kao političari to nije slučaj. Otud su ministar pravde Nikola Selaković i njegov partijski kolega Aleksandar Martinović uljudno čekali da se posle javne rasprave u Ustavnom sudu Srbije obrate novinarima.
U tim izjavama oni su dokačili pravnike za to što su se tako knjiški i profesorski držali ustavne teorije. Bilo je i spočitavanja njihovom nekadašnjem profesoru Ratku Markoviću što se ne seća sopstvenih ranih radova u politici kada se kao potpredsednik u vladi Mirka Marjanovića nije tako striktno držao slova Ustava.
Selaković nije citirao, ali je u duhu svog jetkog komentara verovatno imao u vidu čuvenu Markovićevu rečenicu izgovorenu posle Rambujea:
"Sad smo kao ranjena osoba koja pristaje na amputaciju ruke ili noge da bi spasla život, i stoga smo pristali na amputaciju Kosova da bismo spasli sopstvenu državu i narod."
Moralo se ići ispod pleksusa, jer je Marković zaista briljirao stručnim analizom u kojoj na kraju zaključuje da je "sporazum na protivustavan način promenio Ustav Srbije", da je njegova "pravna priroda iz političkih razloga zamagljena, ali ne i nedokučiva", i da Ustavni sud "ne bi trebalo da dozvoli da političari, po ko zna koji put, doskoče pravnicima".
Selakoviću i Martinoviću nije smetalo to što su ih u javnoj raspravi demantovali svi, a ne samo profesor i pisac Slobinog ustava iz 1990. Držali su se čvrsto i uporno teze da Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje ustavnost dokumenta poznatog pod kolokvijalnim nazivom "briselski sporazum".
Pogledajmo ukratko kako je izgledala ta njihova "odbrana" dokumenta koji srpskoj javnosti još uvek nije predstavljen u originalnoj verziji.
Aleksandar Martinović se požalio da mu nije jasno koji se to akt osporava i ko su učesnici u postupku?! Čovek koji je doktorirao pravo nije bio svestan da je došao na javnu raspravu a da su osim struke pozvani predstavnici strana koje zastupaju suprotne stavove. Znači, na jednoj strani su predstavnici Demokratske stranke Srbije, koja je zatražila ocenu ustavnosti, a na drugoj predstavnici države. Osim toga, procenjuje on, sporazum nije zaključen sa nekakvom vladom Kosova već je to sporazum Ivice Dačića i Ketrin Ešton!
Na prvo slušanje, moglo se zaključiti da se radi o privatnom dogovoru Dačić – Ešton i da je sasvim utemeljena Martinovićeva upitanost kakve veze država ima s tim? Na to je reagovala predsednica suda opaskom da su pozvani državni predstavnici jer je Dačić svoj paraf stavio u svojstvu tadašnjeg predsednika vlade, a ne, dodajemo mi, kao dečko iz Žitorađe koji je šarmirao baronesu Ešton. Nisu to bili nikakvi njihovi bračni zaveti, jer bi onda visoka predstavnica upala u svojevrsnu bigamiju, budući da je dokument iste sadržine, samo na drugom listu papira, potpisala sa Hašimom Tačijem. Ali i to je bila još jedna od igara da se zametne trag.
Vratimo se ministru Selakoviću. On se manje pravio "lud" i zapitan, pa je sudije posavetovao da Ustav tumače u "datom političkom kontekstu", a taj kontekst je omeđen realnošću da Srbija ne vrši vlast u južnoj pokrajini.
Sada je na sudijama Ustavnog suda da prvo odluče da li su uopšte nadležni da ocenjuju ustavnost briselskog sporazuma, a potom ako jesu, da li je sadržaj dokumenta u suprotnosti sa najvišim pravnim aktom. Biće to dug proces u kojem će ustavobranitelji morati da biraju između prava i profesionalne časti, i praktičnosti i "političkog konteksta", kako im je to sugerisao ministar pravde.
