Najnemarniji profesor Velike škole u Beogradu svakako je bio Gligorije Giga Geršić. Na Velikoj školi predavao je rimsko pravo i najčešće je dolazio pred kraj časa ili čak po završetku. Upadao je zadihan, izvinjavao se kako je "slučajno odocnio". Studenti su ga jurili da im potpiše indeks, krojači da proba odelo, portiri da ga podsete na predavanja. Kada je postao ministar pravde, zakašnjavao je i na sednice Ministarskog saveta, pa je Jovan Ristić, tada namesnik maloletnog Aleksandra Obrenovića, naredio da se profesoru Geršiću u pozivu za sednicu početak naznači jedan sat ranije od stvarno zakazanog, ne bi li bar jednom došao na vreme. A sve se to dešavalo i zato što je Giga Geršić osim kartanja, duvana, lepih odela i ćaskanja sa ženama mnogo voleo da spava. Bio je osobenjak. Smrtno se plašio promaje. Neprestano je govorio da je Beograd grad sa najvećom promajom na svetu. Nije hteo da uđe u učionicu dok studenti dobro ne zatvore prozore i vrata kako ga ne bi "uhvatio cug". Oseti li makar dašak, Geršić se odmah vraćao kući. Ni drugih navika se nikad nije odricao. Jednom prilikom pozvan je u dvor da da pravni savet kralju Aleksandru Obrenoviću. Kralj ga je zadržavao na ručku, ali se Geršić uljudno zahvalio i odbio poziv. Kraljev sekretar, preplašen, davao je očima znak Geršiću da se predomisli, a ovaj se pravio da ništa ne primećuje. Kralj je bio uporan:
– Ali, zašto, gospodine Geršiću? Da niste bolesni?
– Ni govora. Zdrav sam k’o dren i gladan k’o vuk. Ali, žena mi je danas spremila omiljeno jelo – punjene tikvice!
Kralj se nasmejao i naredio da dvorska kola odu do Geršićeve kuće i donesu punjene tikvice. Tek tada je profesor pristao da ruča sa njim. Gligorije Geršić umro je 1918, u sedamdeset šestoj godini života. Prijatelji su mu u kovčeg stavili lepezu, kutiju cigareta i novi špil karata.
|
Govor Sremcu |
