Milovan Lapčević (68), precizni mehaničar iz Miloševa nadomak Jagodine, odbio je ponudu koju retko ko ne bi prihvatio i koju bi mnogi smatrali za džek-pot, jer je prilika koja se pruža samo jednom u životu. Kao vrhunski serviser šivaćih mašina u Iraku je pre nekoliko decenija imao pred sobom prazan papir na koji je mogao da upiše koliku platu želi, izabrao je da se vrati u jagodinsku fabriku Resava. Danas ima servis i kako kaže “jedinstven otpad šivaćih mašina”.
Svojevremeno je Milovan bio jedan od vrhunskih i iskusnih servisera šivaćih mašina u nekadašnjoj jagodinskoj Fabrici konfekcije Resava. Umesto da pošalje inženjera, firma je njega četiri puta slala u Nemačku, u FAF, fabriku za proizvodnju šivaćih mašina, na specijalizaciju za njihovo servisiranje. Kada je potpuno usavršio zanat, fabrika ga je poslala u Irak tačnije u Sulejmaniju, pokrajinu naseljenu pretežno Kurdima, da pusti u rad ogromnu fabriku, čiji je vlasnik bio Nemac.
– Za godinu dana sam obučio majstore, osposobio mašine i pustio u rad fabriku, veliku kao fudbalsko igralište. Kada sam završio obuku došli su predstavnici Ministarstva privrede iz Bagdada da pregledaju šta sam uradio. Pokazao sam im plan obuke i demonstrirao rad svake mašine. Ali, Nemac, čijeg se samo nadimka sećam, Zajec, vlasnik firme Konzorteks, bio je glavni jer je uložio svoj novac u nju. Video je da sam veoma stručan i da ne postoji nešto što ne znam, iako su sve mašine stigle iz Nemačke. Zato mi je ponudio odlične uslove samo da ostanem. Čak je Resavi dao 16.000 ondašnjih nemačkih maraka da kupe stan za moju porodicu, ali rukovodstvo fabrike nije ispunilo obećanje. I pored toga, po završenom poslu sam se vratio u Jagodinu, jer mi nigde nije bilo lepše nego u tadašnjoj Jugoslaviji. Nije sve u novcu. Zadovoljan sam malim – priča Lapčević za “Vesti”.
Resava je potom u Sulejmaniju poslala drugog majstora, ali Nemac njime nije bio zadovoljan. Pošto je imao brojne ugovore sa jagodinskom fabrikom, rekao je da će sve da ih raskine, ukoliko ne vrate Lapčevića. Odmah su mu dali dvosoban stan, u kome je ostala porodica, a on se vratio u Sulejmaniju.
– Uslovi za rad su bili fantastični, radnici su bili dobri ljudi sa kojima sam lepo sarađivao, ali samo sam mislio kako ću da se vratim kući. Kada sam posle godinu dana završio sve poslove i kada je trebalo da idem po svetu i otvaram fabrike gde god Nemačka isporuči mašine, shvatio sam da se nikada ne bih vratio. Zajecu sam rekao da ne želim taj posao. On je onda uzeo blanko papir, dao mi ga i rekao da upišem cifru svoje plate. Rekao je da će mi dati i auto, zaposliti suprugu i da ću dobiti šta god poželim. Zahvalio sam mu i odbio ponudu. Ni dan-danas se ne kajem što sam to uradio i vratio se da radim u Resavu – veli Lapčević.
Kada je Resava, koja je otvorena 1975. godine, otišla u stečaj 1997. naš sagovornik je u Jagodini otvorio privatni servis šivaćih mašina. Mesečno je zarađivao 5.000 ondašnjih nemačkih maraka. Kasnije, kada je počelaa proizvodnja jeftinih šivaćih mašina, a naročito od kada su počele da se otvaraju prodavnice polovne robe, bilo je sve manje posla, pa je Lapčević pre tri godine kupio imanje u Miloševu kod Jagodine i preselio se. Sada ima jedinstven otpad šivaćih mašina u Srbiji, koje “dremaju” u nekoliko objekata. Ponosan je na najstariju, singericu napravljenu pre dva veka. Osim u zvuku šivaćih mašina uživa u prirodi i u miru seoskog gazdinstva.
Koštale kao bik
– Imam više od 200 komada amaterskih, profesionalnih i servisiranih šivaćih mašina, kao i one koje mi služe za delove. Iako ih imam možda i previše i dalje ih kupujem po buvljacima i od ljudi koji žele da ih se otarase. Mnogo ih volim. Srce me zaboli kad pomislim da su one nekada izdržavale čitave porodice, da su koštale koliko i bik, a sada mogu da se kupe za 50 i 100 evra. Bile su i stausni simbol, jer je kuća koja je imala šivaću mašinu bila bogata. Donosile su se i u miraz. Moj pokojni otac Rade često je prebacivao majci Milanki što njeni roditelji nisu ispunili obećanje i kupili joj mašinu za miraz. Bili su siroti i nisu mogli. Da je doživeo da vidi koliko ih ja sada imam, bio bi presrećan – gotovo sa suzama u očima priča Milovan.
Ubitačna reklama
Milovan Lapčević je rodom iz Brusa, a kao serviser šivaćih mašina radio je po celoj bivšoj Jugoslaviji. Napravio je, kako sam kaže, “ubitačnu” reklamu za svoj otpad. Šivaće mašine, prema njegovim rečima, padaju u vodu, jer na reklami dominira zgodna devojka.
– Jedva sam našao ko će da je odštampa, jer gde god sam pitao, rekli su mi da je to neumesno. Ali, ja sam želeo baš takvu reklamu. Na kraju sam je i dobio. Nema nekoga ko nije iz ovog kraja ko prođe putem i ne zaustavi se ispred nje da bi se fotografisao – vragolasto kaže Lapčević.
