Jagoda Kljaić iz Gline iz novinarstva je uplovila u svet književnosti najpre pišući pesme i poeme koje su prevedene na poljski, slovenački, bugarski i makedonski jezik. Njena zbirka pesama “Sa druge strane štreke”, napisana na banijskom narodnom govoru koji nestaje, štampana je u tri izdanja, na latinici i ćirilici. Knjiga ima jaku umetničku, ali i etnološku vrednost, a pohvale i priznanja napisana su u mnogim naučnim radovima.
Međutim, ova članica Udruženja književnika Srbije popularnost u širokom krugu javnosti stekla je knjigom “Kuća sa zelenim barkodom – Priče iz epicentra” koju je objavila zagrebačka Plejada 2021, a napisana je u tragičnim danima nakon što se silovito zatresla Banija 29. decembra 2020, jačinom od 6,2 stepena po Rihteru.
Jagoda je o tih tragičnih deset sekundi zemljotresa i događajima koji su usledili progovorila olovkom, iskreno, iz dubine duše, gledajući očima iz kojih su posle dugo vremena potekle suze iako je njeno srce, kako je napisala u prvoj priči, već bilo “obloženo čelikom ličnih tragedija”.
– Nekoliko dana je trebalo da shvatim, prihvatim, čujem i vidim šta se zapravo dogodilo. Trebalo je organizovati život u kući koja je usred zime ostala bez mogućnosti grejanja zbog porušenih dimnjaka koji su sa sobom povukli i deo krova. I spoznati da je “događanje potresa” na neki način igra prirode u koju su uključeni odabrani. Zbog nečega moraš biti odabran i za nesreću. S tom misli trideset godina se nosim s vlastitim, ličnim nesrećama, od 1991. kad su počele, pa do unazad četiri godine kad me pogodila zadnje, pitanje da li i poslednja, a sasvim mirnodopska. Vrlo brzo, nakon pet dana, napisala sam prvu priču po kojoj je naslovljena zbirka “Kuća sa zelenim barkodom”, razmišljajući – moram, emocija iskazana napisanim rečima jača je i trajnija od televizijske slike. A crtež drvenim bojama dečaka, iz Vukovara za koji me pitate, a koji je slučajno dospeo do mene u zatvorenoj kutiji, podstakao me na ono o čemu svi mislimo: da li je baš slučajno?
Ljudskost na delu
Obnova je spora. Može li se i kako se živi u Glini, u tako oronulom gradu? Rekli ste u jednom intervjuu da Glina izgleda kao Černobilj. Zar je i dalje tako?
– Poslepodne na ulicama nema ni mačka, ni mačke, nakon što se raziđu oni malobrojni zaposleni i zasite kafića mnogobrojni dokoni. Predveče tu i tamo neko stariji u šetnji. Jasno je da ništa i nikad više neće biti kao pre te predstave prirode, iako je čoveku to teško da prihvati i on bi najradije svoj život natrag. Nemoguće! Sve porušeno je trajno porušeno, ali brine i onespokojava što niko ne vidi kuda put dalje vodi, što niko ljudima ne kaže konkretno: za toliko i toliko vremena biće to i to. Da znaju šta čekaju. U tome je nastavak tragedije. Realno, nije kao u Černobilju, ali nije ni približno život kakav bi jedan, nekad jak trgovački, industrijski i zanatlijski gradić, morao da ima. A razlog nestajanja grada nije u potresu nego u previranjima unazad trideset godina.
U knjizi konstatujete i da je nadzemlje jače od podzemlja, i da se u tim kritičnim danima nije pravila razlika između ljudi ni po kom osnovu već samo po brizi za prijatelje i sve postradale, za sve ugrožene iz čijih je kuća za svega desetak sekundi “progledalo” nebo. U držanju hrabrih Banijaca ostalih bez kuća u tim ledenim danima vidite još jednu pobedu ljudskosti.
– Potres koji se dogodio Baniji je nesreća nesagledivih razmera. Drugi po jačini iz vremena Jugoslavije, posle onoga u Skoplju 1963, od 6,9 stepeni, a jači od banjalučkog 1969, od 6 stepeni. U situaciji normalne sekunde života, u jednom treptaju, u polukoraku, dolazi nešto nikad viđeno ni doživljeno a strašno. Nekako se i voda vidi kad dolazi u obliku poplave i bujice, i vatra koja guta sve pred sobom je vidljiva, pa se čovek pokušava skloniti. U ovom “događanju” Zemljine utrobe čovek je samo njoj prepušten na milost. I mora sve činiti da prihvati delovanje podzemlja kako bi nastavio najvažnije na nadzemlju – život. Hrabri i ponosni Banijci su to odmah shvatili i počeli otkopavati, odgrtati, lomiti, krčiti, najpre da bi došli do sedam poginulih ljudi, a onda do zatrpanih koji su se oglašavali i dozivali. Razmera nesreće se nikad neće moći sagledati, kao ni stepen ljudskosti iskazan u toj nesreći.
Priroda kao pomiritelj
Mnogo ste potresnih detalja iz tih “zemljotresnih dana” izneli u knjizi. Od toga kako ste bili iznenađeni toplom ljudskom podrškom i pomoći sa svih strana. Bio je to povod da bar ti izuzetno teški dani budu prilika da se vidi jedinstvo, a ne, kako to obično biva, nacionalna pripadnost? Kakva je sada situacija?
– Na neki način je cela situacija bila veličanstvena! Bar za mene, što me dodatno potaknulo na obilaženje, promatranje, razgovaranje, istraživanje i pisanje. U nacionalno izrazito podeljenom području, u kome se sve gleda sa hrvatske ili srpske strane, odjednom konstatujem i doslovno pišem na kraju jedne priče: na Baniji više nema “hrvatskih i srpskih dimnjaka”. Priroda i Zemljina utroba šalju poruku o izjednačenosti, o jedinstvenosti ljudskog roda, mi iznad je prihvatamo i postaje naša parola. Bila bi to i danas da se život običnih ljudi nije pretvorio u voajersku igru s politikom. Kurvinski, kako to politika oduvek čini, oduzima ljudima njihove svakodnevice, pa umesto da nedeljom odu sa decom i sendvičima u naprtnjačama na izlet u šumu ili na obalu reke, oni čekaju politička nadmetanja na televizijskim ekranima. Podele, službene i direktne, nema ni danas, ali su se ljudi ipak orijentisali prema “svojima” očekujući od njih pomoć.
Da li ta toliko pokazana solidarnost još traje?
– Kroz ove priče želela sam da odam zahvalnost svakom čoveku koji je na bilo koji način pomogao stradalim ljudima, a u ime Banije i Banijaca. Nikad dovoljno ta zahvalnost neće moći da se iskaže, zato to treba činiti uvek i na svakom mestu jer je skoro pa neverovatno zašto je, kako i u kojim oblicima pomoć stizala. To Banija nikada ne sme zaboraviti! Očekivano, solidarnost je splasnula, došle su druge ljudske nesreće, ali nije nestala, to niko nema obraza da pomisli. Jedine kuće koje se iznova grade za sada su samo one u koje novac i rad udružuju dobri, uglavnom nepoznati ljudi, donatori.
Devet duša u sedam kuća
Šta očekujete u budućnosti za svoju rodnu Baniju? Da li će oživeti opustele ulice?
– Neće! Nema pokretačke energije za oživljavanje, ljudi sa željama i idejama. Vući će se neki ljudi ulicama na putu od kuće do škole, posla, trgovine ili kafića. Kad to obave, retki će imati interesovanja da rade nešto dodatno i osvežavajuće za svoja naselja. Tako mislim o banijskim gradićima. Sela su jedinstvena priča. Odavno opustela, bez škola i dućana, s ponekom vrednom porodicom koja je ušla u poljoprivredno i stočarsko zanimanje, samo ako u njoj ima mlađih članova. Sva tragika Banije opisana je u jednoj priči iz sela u kome je petao mogao skočiti s krova jedne kuće na krov druge, a sada u selu živi devet duša u sedam kuća. Tu nema oporavka. Nastaviće Banija i živeti i postojati, ali, usudila bih se reći, u podzemlju svojih mogućnosti. Kao jedinstvena, a potpuno neiskorišćena turistička i kulturološka destinacija.
Dim simbol života
Dim je, na više mesta u knjizi, u vreme zemljotresa, bio neka vrsta simbola života jer kad je dimnjak “živ”, tj. kad dimi – znači da u toj kući ima neko živ. To Vam je, koliko sam shvatila, donosilo radost?
– Godinama se bavim temom dimova. Prvu priču o dimu napisala sam u januaru 2011. godine, a drugu, o drugačijim dimovima, tačno deset godina kasnije, dvadesetak dana nakon potresa. Upravo sam ciklus upotpunila i trećom pričom o dimovima. Sve dimovi govore: koliko je živih duša u kući, kakvi su međusobni odnosi, vlada li izobilje ili siromaštvo, štedi li se misleći na moguće crne dane ili se živi od danas do sutra. O bukovim, grabovim, hrastovim ili jasenovim cepanicama posebno pričam. U potresu je oštećeno ili srušeno oko 20.000 dimnjaka. I životi ispod njih su promenjeni. Bogatije se živi sa dimovima!
Čime ste sada okupirani?
– Pričama iz epicentra i dalje. Događaji sami nameću nove teme. Drugačije. Tužnije. Pune razočaranja. Očekivanja i nadanja se nisu ostvarila, već nakon nekoliko meseci bilo je jasno da nema plana obnove, da se država samo vrti oko svoje osi, ruše se zgrade opasne za prolaznike, ruše se i one za koje njihove arhitekte tvrde da su se mogle obnoviti bez većih poteškoća, kao robna kuća Petrinjka u Petrinji ili autobuska stanica u Glini. Građani su vrlo brzo shvatili da su igre za lično prisvajanje atraktivnih lokacija započele pre nego što je pokušano da im se pomogne, zbog toga rezigniranost i nezadovoljstvo. U takvim okolnostima nametnula se potreba pisati o toj drugoj strani potresa, o neispunjenim obećanjima, o činjenici da godinu i po posle banijskih “deset sekundi” nijedna lopata nije zabijena u zemlju kao početak gradnje. Zato pišem dodatne priče iz epicentra, nastavak “Kuće sa zelenim barkodom” kao svedočenje o snagama prirode i čoveka.
Istekli prelomni trenuci
Nedavno ste mi rekli da je ovo vreme prelomno za Baniju. Zbog čega, šta se sada događa? Nadam se da je nešto pozitivno.
– Bilo je prelomno! Moglo je biti iskorišćeno u svim elementima o kojima govorim, od velikog interesovanja ljudi ne samo iz regiona nego iz Evrope, pa i šire, od činjenice da se najveći deo njih tek tada upoznao s Banijom i njenim prirodnim lepotama, iskonskim seoskim likovima i životima, kućama u koje voda stiže iz prirodnog pada ili se nosi s izvora preko ceste. Dokumentarne filmove je već trebalo snimati, nešto na tragu “Medene zemlje” izuzetne ekipe iz Makedonije, serijal o životu u delu Hrvatske koji je udaljen samo 80-90 kilometara od glavnog grada države i 200 kilometara od obale Jadrana. Petao bi preskočio! Podzemlje, zemljina utroba, priroda, dali su Baniji veličanstveni pečat koji je nju mogao postaviti na posebno mesto, kakvo joj pripada. Ništa od toga, prelomni trenuci su istekli.
Oporuka vremenu
Godinama ste bili novinar, a u književne vode uplivali ste knjigom “Sa druge strane štreke”, pisanu originalnim, već zaboravljenim rečima toga kraja. Njome ste te reči otrgli od zaborava. Nije li ta knjiga pesama svojevrsni rečnik pojmova koju bi svako od nas trebalo da pročita i da ima?
– “Sa druge strane štreke” za mene je projekat, a ne samo zbirka pesama. Stotinu pesama na banijskom narodnom govoru, uz pripadajući Rečnik s oko 1.000 leksikografskih jedinica. Do sada je objavljena u tri izdanja, na latinici i ćirilici, a vrlo je izgledno i novo izdanje. Više profesora i doktora književnosti, dijalektologa i književnika iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Makedonije i Slovenije, a najmanje iz Hrvatske, napisalo je stručne radove o toj knjizi i zato planiram, uz novo izdanje, svakako da objavim Zbornik radova o “Štreki”, ako ne ove, a sledeće godine sigurno. Evo samo naslova ciklusa u koje su pesme svrstane: “Kad te vidim, povilenim”; “U bukliji rakija”; “Palamar kruva”; “Selo se razgodlo”; “Odanje” i “Sa druge strane štreke” (štreka je uskotračna pruga, najčešće korišćen naziv za prugu kojom je vozio “ćira”). Kroz pesme nisu sačuvane samo reči nego i narodni običaji, mentalitet i način razmišljanja, ponašanja, međuljudski odnosi. Otprilike ono što je pesnik Enes Kišević u osvrtu na zbirku označio kao “Oporuka vremenu”.
