– Ni u snu nisam sanjao da ću pisati knjige. Danas imam četiri objavljene, peta je na francuskom jeziku prevod prve knjige, a nova je na redu. Biće to roman o Podgrmeču od pre turske vladavine do danas. Kopam po dokumentaciji, tražim potomke ondašnjih meštana. Na primer, reke Gorinje više nema, begov sin se u njoj utopio i beg je zatrpao. Begovici se nije dopala crkva, pa je beg srušio i zapalio i Srbe pobio. Hoću sve to da objasnim.
I zahuktao se Rade, vrsni zanatlija iz podgrmečkog sela Velika Jesenica, sin rudara Todora i majke Milke, najstarije dete (rođen 1948) u siromašnoj porodici, a prvi među njima se otisnuo u svet.
– Došao sam na šest meseci, a evo tu sam i 2014. godine. I ostaću ovde zauvek. Tu su mi sinovi Ratko i Boško, kćerka Milka, unučadi je šestoro: Dejan (7), Luna (5), Vladimir (5), Tamara (3), Maksim (1,5) i Eva (šest meseci). Ti mališani su mi najveće blago, ali ni to nije tačno: oni su mi sve – priča Rade.
Ovako je počelo:
– Posle odsluženja vojske poslali me na kurs za tesara i za građevinske zanate, platili mi školarinu i ponudili ugovor na šest meseci u Francuskoj. Teško sam radio, išao iz jedne u drugu nepoznatu sredinu i iz mog siromaštva gledao obilje. Nema mame i tate, sve sam morao sam, provlačio se kroz iglene uši i stigao do svoje firme. Osnovao sam je 1983. godine, dve godine kasnije dovedim brata Marinka, pa navalimo udruženim snagama.
Priseća se Rade da nije lako otvoriti firmu:
– Trebalo je tada pet godina boravka na istoj adresi, da nisi kažnjavan. Strancu je bilo veoma teško dok na čelo Francuske nije došao Miteran.
Priča Rade, pa se i sam glasno upita šta mu je bilo najteže i odgovara:
– Najteže je ući na pravi put i opstati.
Njegovo preduzeće obavlja rekonstrukcije, adaptacije i održavanje stanova, okupili Adamovići zanatlije svih profila, razgranali posao u saradnji s agencijama za izdavanje stanova.
Nema zamene za Podgrmeč
– Pariz nikad nije bio, niti će biti moj grad. Mada sam u mom selu izgubio srce i dušu, Podgrmeč je moj, volim taj narod, ljude, zemlju i za to nema zamene. U matici sam sve ređe. Posle ovog rata selo mi je opustelo i ogluvelo. Nema zadruge, nema brbljanja. Zato ovde brbljam s unukom Dejanom, on mi je najbolji – otkriva Rade.
– Došlo vreme da nas naslede moji sinovi Ratko i Boško i, na sreću, preduzeće i dalje živi. Ne petljam se u njihov posao, ne kritkujem, ne savetujem. Odrasli su, pametni, imaju svoje porodice, sami znaju šta je dobro za njih. A ja se bacio na pisanje. Zadovoljan sam i njihovim i mojim poslom.
Bitna stavka u dijaspori je doslednost, od oca su se tome naučili mladi Adamovići, nikad nisu menjali brojeve telefona, nisu menjali adresu, nikad nisu raskinuli ugovor, nema sudskih poravnavanja, računi sređeni, sve što treba je plaćeno.
– Ponos je to! – sažima najstariji Adamović, dodajući da ga danas, penzionera, stare mušterije posećuju i da je to mnogo lepo.
Penzija mu godi.
– Nisam se umorio, ali sam shvatio da su došla nova vremena i deci ih prepuštam. Pišući ubijam dosadu i nikome ne smetam. Otkako znam za sebe skupljam svoje zabeleške, papirić po papirić. Pun sanduk. Od toga bi se moglo napisati stotinu knjiga. Ni za šta na svetu to ne bih otuđio. Jednog dana počnem da pišem, nevešto, lupkam po tastaturi, pa se pitam dokle tako. O knjizi ne razmišljam. Pisac je za mene bio čudo, vanzemaljac. Kako je uopšte moguće doputovati od početka do kraja knjige? Ipak, okuražim se i jednoj osobi ponudim da pročita 30 prvih strana, mislim, ismejaće me, a ta mi osoba posle nekoliko dana vraća tekst uz komentar: "Ovde ima mesa." Kad je tako, ja navalim na kuvanje. Nije lako, po ko zna koliko puta pročitam, prekucam, promenim, dodam…
Prva knjiga nosi naslov: "Ja i on", druga "Ovdje i ondje", treća "Dva prazna groba", tu je zaključio trilogiju. Čevrta je zbirka pesama "Hrastov gaj", a peta je prevod prvog romana. Slučajno ili ne, ali svaka od ovih knjiga iz štamparije je izlazila 10. juna, na Radetov rođendan.
– Sve sam to radio zbog dece. Iako svi u kući govorimo srpski, neće niko da me čita, siguran sam da nijednu moju knjigu nisu ni prelistali. Bliži im novi jezik od maternjeg. Onda odlučim da prevedem knjige, radi unučadi, možda će ih nekad oni pročitati zaželevši da saznaju odakle potiču, gde su im koreni.
Rade stalno ponavlja:
– Nisam ja pravi pisac. Ja to za moju decu. U svemu je moja ljubav prema životu, ljudima, prirodi, deci i unucima, ovim knjigama sam zatvorio davno započeti krug crtan po pesku porodičnih uspomena.
Evropa nas "razvalila"
– Nekad sam dijasporski bio veoma aktivan, sada se sve razredilo. Svakom je dosta politike, a i kakva nam je država, takva je dijaspora. Svako se sa svojom mukom bori, a ni muku ni radost više ne delimo. Evropa je udesila da je svako bliži maćehi umesto majci. Ta Evropa nam je razvalila zemlju, da mogu, ja bih je kaznio. Evropa je krvavi naslednik NATO-a, pakta za ratovanje – analizira Rade.
