Narodno pozorište u Prištini, renovirano i tehnički dobro opremljeno, ostalo je Albancima. Srpska drama prištinskog pozorišta je nasilno proterana.
Ona je u izgnanstvu kao i stotine hiljada Srba, ali se neprekidno vraća na Kosovo. Glumci Srpske drame igraju gde god stignu, pošto više nemaju svoju zgradu, a često ni minimalne uslove za predstave.
– Narodno pozorište kao multietničko je prestalo da postoji 21. juna 1999. godine. Igrom slučaja, bio sam tad u pozorištu – kaže glumac Srpske drame Narodnog pozorišta iz Prištine Branko Babović, poznatiji kao Đuro Palica iz "Policijske stanice" i Kursadžija".
Šta se tog dana dogodilo?
– Bio sam na spratu, da telefoniram kući iz kancelarije. Sišao sam dole, u garderobu, da uzmem neke tekstove iz svoje kasete. Kad sam krenuo iz pozorišta, nisam više mogao da izađem. Bilo je zaključano, vezano ogromnim lancem. I katanci neki su bili, sećam se. Popeo sam se na sprat, nigde nikog živog.
Nisam mogao da izađem, a nisam želeo ništa da razbijam, pa sam iskočio kroz mali prozor od toaleta. Bilo je dosta visoko. Preko puta pozorišta u bivšem hotelu "Union" je bila stacionirana pošta, pošto je već bila srušena stara zgrada. Momci me gledaju, kažu mi – šta ti je, što iskačeš? Nisam znao šta se desilo, sve se dogodilo za tih pet minuta, deset, koliko sam bio u kancelariji.
Od "Lepote poroka" do Đure PaliceGlumac Branko Babović je rođen juna 1959. u Nikšiću. Pohađao je dramski studio "Veljko Mandić". U januaru 1986. zasnovao je radni odnos sa Narodnim pozorištem u Prištini. Glumio je u filmovima "Lepota poroka", "U ime naroda", "Stršljen", "Nož". Igrao je u TV serijama "Oriđinali", "Jelena", "Jesen stiže, Dunjo moja". Glumio je u pozorišnim predstavama "Revizor", "Sumnjivo lice", "Pokojnik", "Rodoljupci", "Kokoška", "Poručnik iz Inismora", "Laža i paralaža". Široku popularnost mu je doneo lik milicionera Đure Palice u nizu pozorišnih predstava "Policijske stanice" i televizijskoj seriji "Kursadžije". Mnogi ljudi misle da mu je Đuro kršteno ime. Oženjen je koleginicom Milicom koja je, takođe, igrala u Narodnom pozorištu u Prištini. Imaju sinove Vojislava (14) i Vukašina (22). Žive u Beogradu. |
A kolege? Šta je bilo sa ostalim članovima ansambla?
– U međuvremenu sam sreo ljude iz pozorišta koji idu niz ulicu ka centru grada. Sa njima i naš pokojni garderober, Albanac. Adžo, šta je bilo, pitam. On kaže – ćuti, idi, samo napred idi. Šta je bilo, pričaj.
Ušli su, kaže, naoružani i izbacili nas sve. Kad čoveče, sad sam bio gore, da li je moguće da ništa nisam ni video, ni čuo! Potpuno neverovatno.
Onda smo seli u neku kafanu sa tadašnjim upravnikom Radosavom Stojanovićem. Pričali smo. Bila je frka gore. Ušli su naoružani. Žene su počele da se svađaju sa njima, da se biju, onda su oni sve očistili, izbacili su i Albance i Srbe.
Zar niste očekivali takav rasplet?
– Očekivali smo, ali ne baš tako. Sedeli smo u restoranu i razgovarali šta sad, kako izvući neka važna dokumenta. Rekoh, ja ću da uđem. Dali su mi ključ od neke kancelarije i rečeno mi je šta da iznesem.
Valjda sutradan, pošto je sve bilo zaključano katancima i lancima, ušao sam krišom kroz razvaljen prozor da me niko od tih kriminalaca gore ne vidi. Otvorio sam kancelariju i izneo važna dokumenta, a to su, uglavnom, bile radne knjižice. I od tada prestaje da postoji naše pozorište.
Ali, Srpska drama nije prestala da igra. Vi stalno odlazite na Kosovo?
– Hvala bogu, institucija nije ugašena. Snalazimo se. S obzirom na to da nemamo zgradu, Narodno pozorište u Beogradu nam je i ranije izlazilo u susret, sa probama kod njih i Malom scenom. A i zvanično je potpisan protokol o saradnji. Znači da smo maltene kao jedna kuća. Pod patronatom smo Narodnog pozorišta.
Nedavno smo došli s Kosova, a igramo tamo gde je moguće igrati, gde ima Srba, a to su četiri mesta, Zubin Potok, Zvečan, Brezovica i Gračanica. Sad planiramo da idemo u Gnjilane, Peć i Prištinu.
Imate li probleme na administrativnom prelazu, pošto povremeno zadrže i ministre, ne daju im da uđu?
– Ministri su nešto drugo. Mi smo bezopasni, uslovno rečeno, tako da nemamo nikakve probleme na granici. Ali, naravno, treba biti oprezan i ponašati se normalno. Kao što se ponašaš ovde, ponašaš se i tamo. A mi smo tamo često tako da imamo potpuno drugu sliku nego ljudi koji ni ne znaju gde je Kosovo. Masa ljudi u Beogradu nikad nije išla na Kosovo.
Imamo jednu zgradu u Mitrovici gde je smeštena administracija, kancelarije, scenografija, jedan deo su garaže. To je naša kuća tamo, naš dom. Idemo i noću i danju, lutamo kroz celo Kosovo i u šiptarske delove i u naše.
Narodski čovek
Ljudi vas znaju kao Đuru Palicu. Da li im je neobično kad ne igrate milicionera?
Ja sam narodski čovek. Prihvatam da me uhvate za ruku, da me odvedu na piće, da mi ne daju da idem tamo gde sam krenuo. Ali takvih ima sto dnevno, šta bi bilo da krenem sa svakim, šta bi ostalo, ne bi se imalo od mene šta ukopati.
U svakom slučaju, kad umrem, upamtiće me. Možda mi samo neće verovati da sam umro, smejaće se. |
A narod naš, kako prima predstave, da li se smeje kao i ostala publika ili je od muka zaboravio da se raduje?
– Nije, nije. Evo, u tri dana smo igrali tri predstave u sali u Zvečanu. Prvo smo igrali Sterijinu "Lažu i paralažu" u režiji Vlade Lazića, pa "Kokošku", komediju apsurda.
U tu salu staje 500 ljudi, a ljudi su čak stajali, na opšte iznenađenje. To je nešto što raduje. U malom mestu Zvečanu u roku od tri dana mi smo imali skoro hiljadu ljudi na predstavi. To je rekord za Ginisa. To je naša misija.
Niko drugi im ne dolazi. Nisu ljudi na Kosovu baš u situaciji da vide pozorišnu predstavu. A mislim da taj narod dole ne treba potcenjivati, jer oni bi da žive život kao i mi.
Da li vam nedostaje stari život u Prištini?
– Meni je bilo bolje nego u Beogradu. To je bio grad pozorišta, imao je simfonijski orkestar, televiziju, radio, veliki broj slikara, pesnika, boema, muzičara.
Ali je bilo strašno teško vreme, svaki čas policijski čas. Bilo je najavljivano krvavo proleće. Mi smo bili oguglali, sprdali smo se s tim. A šta ćete. Kosovo je rak rana. Znate, kad čovek ima kancer, a ne odstrani ga na vreme, to ga vremenom ubije.
Ja tamo nisam rođen, ali sam povukao neke ljude kad sam došao. Meni su deca podignuta tamo. Otišao sam sa jednom torbicom, stan mi je uzurpiran, pretvoren u lokal. Čovek ga izdaje drugom. Sada je tamo krojački salon, šnajderaj.
Kako se osećate kad se vratite na Kosovo?
– Malo je teško kad dođem u Prištinu, malo srce zaigra. Moja kaseta u pozorištu je tamo gde je pre bila. Mi smo, recimo, "Policijsku stanicu" igrali pre jedno pet godina u Narodnom pozorištu u Prištini. Niko nije smeo pomisliti tamo da uđe. Jer tamo sad živi 113 Srba i 13 srpske dece, u gradu koji ima oko 700.000 ljudi. Bilo je puno pozorište Albanaca, a srpska policijska uniforma na meni.
Pitaju me ljudi šta igraš. Srpskog policijskog oficira, kažem. Ma daj, vele, nemoj, jesi li ti lud. Rekoh, ma da sam normalan, ne bih došao ovde nikad. Bilo je raznih komentara, što ste išli dole, kakav je to način. Govorio sam, ako mogu da igram u Nišu, što ne bih u Prištini. I to je Srbija. Tako vučem i tu vrstu iskustva da su Albanci ispoštovali srpsku policijsku uniformu. Čak pet puta smo izlazili na bis. Čudo, ali eto istinito. Sve se može kad se hoće.
I dan-danas dole radim, hvala bogu. Ništa mi ne fali. Družimo se posle predstave u različitim kafanama, čak i u južnim delovima Mitrovice. Kad se zatvore sve kafane odemo kod Šiptara u onaj južni deo na ćevape, sudžuk i na pećko pivo. To je važno za naše ljude koji dole žele da se vrate.