Prvu deceniju uspešnog poslovanja u zavičaju, posle povratka sa porodicom iz Francuske, Mile Jović, vlasnik "Mlinpaka" iz Plažana, nadomak Despotovca, dočekuje sa visokim pritiskom i zabrinjavajućim nivoom šećera u krvi, možda je, kaže, "malo i skrenuo". Ipak, zadovoljan je načinom kako živi, ali i razočaran širokim izborom mera kojima je kao investitor iz dijaspore podvrgavan, ne bi li se država namirila, ne vodeći mnogo računa kako će preživeti on, porodica i njegov biznis.
Princip izvrdaj zakon!
Pod domaćinskim poslovanjem Mile Jović na prvo mesto stavlja redovno izmirenje obaveza prema državi. Uprkos njegovom i iskustvu povratnika sličnih sudbina. "Nas koji smo živeli i radili van granica Srbije, Zapad je deformisao. Za razliku od naših ljudi ovde, znamo šta su naše obaveze prema državi i to bez oklevanja i redovno ispunjavamo. U Srbiji je princip da izvrdavaš zakone, obaveze i dažbine, a za to je kriva država. Time nas onemogućava da poslujemo legalno, pošteno i svi pod jednakim uslovima. Kod mene se posluje, "na belo", kako se to kaže, znači ne sme da se zatekne neprijavljeni radnik ili da se bilo šta radi bez računa. Ali to treba da važi za sve. Moja firma je izdala računa koliko sve firme u Pomoravlju zajedno. Uprkos takvoj disciplini, nema nedelje da mi ne navrati neka inspekcija. Istovremeno, lokal pored moga radi bez problema i bez posete inspekcije, iako znam da nije prijavljen," veli naš sagovornik. |
Vlasnik mlina, dve pekare i kafića-restorana, koji zapošljava ukupno 42 radnika, zvanično je krenuo da radi na sam dan NATO bombardovanja 24. marta 1999. godine, što simbolično obeležava čitavo vreme njegovog poslovanja. Uprkos podatku da je u takvim nemirnim vremenima stigao iz Pariza i doneo tadašnjih 15 miliona maraka, namenjenih ulaganju u otaybinu, sve što je usledilo posle toga podsećalo je na neku vrstu rata.
"Bilo je to najlošije vreme za poslovanje, ali poredeći ga sa ovim današnjim, tada je bilo lakše i bolje nego sada," primećuje, uz podatak da je u međuvremenu lokalna privreda sa 30 spala na svega tri autoritativne firme, na koji ovaj kraj može da se osloni.
Među njima je i Jovićeva, uprkos izuzetnom trudu lokalnih domaćina na vlasti da ga od početka svojevrsnim "reketima" nauče pameti. "Istovremeno, džikljala je armija činovnika u opštini. Nema službe u kojoj nije zaposleno po desetak novih ljudi, a čak ni ja kao član Opštinskog veća nisam u stanju da shvatim kako se to događa," veli Jović.
Iako danas može da bude zadovoljan rezultatima svog poslovanja, lane je imao promet od 172 miliona i profit nešto veći od dva miliona dinara, naš sagovornik rezignirano govori kroz šta je sve prošao svih tih godina.
Kad je počinjao sa gradnjom mlina morao je da dovede struju sa 2,5 km razdaljine, da investira u trafo-stanicu, a samo izgradnja septičke jame koštala ga je tada kao da zida kuću – 72.000 maraka.
Od perača toaleta do biznismena
Životna priča Mileta Jovića nije "priča o avionima i kamionima". Oprao je, veli, toliko toaleta da se to ne može ni zamisliti. Radni dan u Parizu izgledao mu je ovako: od 6 do 8 prao je toalete, od 9 do 17 časova učio jezik na Alijansi, pa potom od 8 do 10 uveče ponovo prao toalete. I sve je to trajalo dok nije osnovao porodičnu firmu za čišćenje, sa oko 400 zaposlenih, koju su prodali posle 12 godina. Partneri su im bile najveće svetske i francuske građevinske firme. Pritom su tokom ratova u bivšoj SFRJ morali da podnose i dodatni teret našeg lošeg imiya, što je podrazumevalo da budu mnogo bolji od francuskih konkurenata kako bi dobili posao i očuvali svoj poslovni nivo. |
Umesto da preinači samo 20 ari obradivog u gradsko građevinsko zemljište, neinformisan i sa lošim osećajem koliko novac vredi u zavičaju, platio je preimenovanje za svih 1,3 ha. Izlazak sa plaća na regionalni put koštao ga je još 7.000 maraka. I tu se spisak besmislenih i izmišljenih izdataka ne završava.
"Imao sam strašno ružno iskustvo sa državom. Ako mogu nekoga da šibaju, onda smo to mi, povratnici iz inostranstva sa kapitalom. Nikad u životu od države nisam ništa dobio, samo inspekciju, reket, šibanje… Pri tome, ne mislim samo na državu, onu pravu, mogli su da mi pomognu i ovi moji iz opštine, ali nisu ni oni. Nisu došli da makar upute neku lepu reč. Ipak, shvatio sam da svemu tome možete da parirate jedino kvalitetom," otvara dušu Jović.
Vratio se u Despotovac posle skoro 18 godina boravka i rada u Francuskoj, gde je već bio druga generacija naših u rasejanju. Roditelji su mu tada uveliko već bili Parižani. Ali i on je morao da počne od nule. Bili su to poslovi na čišćenju zgrada, građevina, zbog dobre nadnice već tada je mogao da se pohvali kako je postao perač prozora na najvišoj zgradi u gradu svetlosti.
"Glavni razlog povratka bila je moja želja da spasim decu od asimilacije u Francuskoj. Kad sam shvatio da u kući, između sebe, govorimo francuski jezik, odlučio sam da je krajnje vreme da se vratimo. Ili se asimiliraš, ili bežiš," ističe svoje ljudske dileme i muke, svojstvene većini naših ljudi u rasejanju, i nastavlja: "Utoliko mi sve ove domaće poslovne igre teže padaju, tako da nisam daleko od odluke da dižem sidro: budući da mi je sin francuski državljanin, dakle u ovom slučaju strani investitor, i pri tome je odličan student ekonomije u Kragujevcu, sa željom da doktorira u Francuskoj, predaću njemu da vodi biznis, pa će onda igra sa mojom državom biti malo drugačija."
Investitor za prevaru i pokazivanje
Kako je izgledao "topli zec" lokalne opštinske vlasti u Despotovcu, svedoči i ovaj Jovićev primer: – Zemljište koje sam kupio kao parcelu, namenjenu za podizanje mlina, bilo je kvaliteta 5. ili 6. klase. Dovijajući se da ga prodaju skuplje nego što je realno vredelo, napravljen je "zahvat" u zemljišnim knjigama, koje datiraju još iz 1933. godine. Neko je hemijskom olovkom ispravio kategoriju kvaliteta na 1. klasu. Međutim, to im nije smetalo da me kao mečku vode po skupovima sa dijasporcima, posade me u prve redove i pokazuju kao našeg čoveka koji se vratio i investirao. A ja hoću da puknem od muke i viknem onim ljudima: "Bežite, bre, odavde!" |
I sada, kada sve češće svodi životni račun u svom domu u Srbiji, zaključuje:
"Prezadovoljan sam što sam u svojoj zemlji, jer u Francuskoj mi je dan od 24 sata bio kratak. Svi ovi problemi, ma koliko bili veliki, mnogo su lakši nego oni tamo. Tamo sam znao samo za rad, rad i rad. Čovek ne sme da zaboravi da je život jedan i da na kraju mora da zna da se ne svodi sve samo na novac i rad, rad i novac. U Srbiji se lepše živi."
