Devedesete su bile najcrnje i najteže godine za naše ljude, kako u Italiji tako i u svim drugim zemljama Zapadne Evrope. Bilo je veoma mnogo predrasuda prema Srbima zbog ratnih nemira u bivšoj Jugoslaviji.
Među Italijanima koji su duboko razumeli srpsku patnju i trudili se da je ublaže bio je i sindikalac Antonio Bertako (73), čovek plemenite duše. Odnedavno u zasluženoj i dugo iščekivanoj penziji, rado se druži sa našim ljudima, pa i sa potpisnicom ovih redova i redovno posećuje njene promocije knjiga, a jednu je i sponzorisao sindikat UIL. Reč je o dvojezičnoj zbirci stihova “Sogno color pace” (“San boje mira”). Antonio je, ispred sindikata, lično napisao predgovor za ovu knjigu.
Uvek otvorena vrata
Antonio ukazuje da je u ličnom kontaktu rušio mentalne barijere prema pripadnicima našeg naroda. Kao sindikalac obilazio je sva radna mesta na kojima su radili naši ljudi i shvatao njihove muke, poteškoće i probleme sa kojima su se suočavali i susretali dan za danom, iako su na poslu svi bili vredni, radni i primerni u svemu.
To je nesumnjivo išlo u prilog otadžbini, jer se crna slika domovine nije podudarala sa opisom njenih državljana. Antonio je počeo da se sve više i više interesuje i da upoznaje naše ljude. Postao je kućni prijatelj sa mnogima od njih. Bio je drag gost u njihovim domovima. Tako je na licu mesta upoznao mentalitet, običaje i navike Srba. To je našim zemljacima bila dragocena zaštita jer su se davili u moru gorčine, nemoći i nepravde. Imali su moralni oslonac u Antoniju, koji im je bio iskreni prijatelj i zaštitnik.
Vrata njegove kancelarije u sindikatu UIL su bila širom otvorena za Srbe, u bilo koje doba dana. Njegov telefon je zvonio često, a on se odazivao sa solidarnošću i sa empatijom ophodio prema svakom kome je pomoć bila neophodna. Antonio je tako upoznao i Dejana Nikolića iz Požarevca, mladića vrednog i požrtvovanog, koji je časno predstavljao svoju domovinu na svakom koraku. Radio je vredno u kožari, obavljao najteže poslove. Polako je napredovao i u njemu su se rađale ambicije za boljim i lakšim radnim mestom.
Gostoprimstvo u Požarevcu
– Ja sam Srbe upoznao tako reći na delu, ne iz tuđih priča, ne iz novina, ne sa televizije. Seo sam u automobil sa Dejanom i krenuo put Srbije da upoznam srpski narod. Sredstva javnog informisanja nisu više bila pouzdan izvor za mene. Dočekan sam srdačno i sa svim počastima. Otvorena su mi bila vrata svačijeg doma gde me je Dejan najavio. Gostoprimstvo je za vas svetinja, dok se na Zapadu ne otvaraju lako vrata strancu i tuđincu. Time sam, recimo, bio opčinjen i oduševljen. Odvesti nekoga u restoran i počastiti ga nije gostoprimstvo – priča za “Vesti”.
Dodaje da su na Zapadu drugačija pravila ponašanja.
– Ljudi koje sam upoznao su pristupačni, jednostavni i dobrodušni. Tom prilikom sam obišao Požarevac i njegovu okolinu. Rat je uveliko divljao i o Srbima su kolale crne i ružne priče. Nisam želeo da upadnem u zamku i mrežu predrasuda, a to je vrlo lako ako slušate samo jednu stranu. Mediji su bili jednostrani u iznošenju činjenica i verzija događaja. Kao sindikalac sam upoznao Srbina radnika – vrednog, požrtvovanog i poštenog. Sećam se da su poslodavci cenili Srbe kao radnike i tražili su prvenstveno njih. To javno tvrdim i tvrdio sam uvek i na svim kongresima sindikata UIL – tvrdi Antonio.
Srbi su, inače, u to vreme, bili brojniji u odnosu na druge nacionalnosti. Radili su u kožarama, na gradilištima, kao zidari, važili su za vrhunske majstore. Mnoge italijanske kuće su sagrađene srpskim rukama. Najveći priliv srpskih državljana bio je početkom devedesetih zbog ratnih dejstava na Balkanskom poluostrvu. Iako je u penziji on i dalje odlazi volonterski u sindikat i pomaže strancima, ali našim ljudima najviše:
– Nekako sa Srbima sam se srodio i ne krijem da imam neki poseban filing i empatiju s njima. A i još nešto, osećam veliku želju da ponovo posetim Srbiju. Kad se budu smirile sve ove stihijske neprilike sa pandemijom, prva destinacija mi je Srbija. Posle 30 godina i onih strašnih ratnih godina i embarga, želim da ponovo prošetam tim divnim ulicama Požarevca, a i da posetim i druge gradove u toj lepoj zemlji…
Jedan od osnivača kluba
– Klub YugoUil je bio udruženje Srba pri sindikatu. Sve konferencije koje su bile organizovane nisu mogle da prođu bez članova ovog udruženja. Bili su udostojeni po svim protokolima časti i poštovanja. Lično sam bio srećan što sam učestvovao u osnivanju ovog udruženja – otkriva Antonio Bertako, naš sagovornik i veliki prijatelj srpskih radnika u pokrajini Veneto.
Potraga za boljim životom
I Dejan Nikolić je iz Požarevca krenuo put Italije u potrazi za boljim životom. Vratio se iz vojske, a bio je baš u vreme kad je rat buktao Jugoslavijom. Stigao je u septembru 1993. u Arzinjano i posle mesec dana je počeo da radi u kožari gde je, zahvaljujući posvećenom radu, napredovao.
