Ruski nuklearni sistem “Perimetar” ili “Mrtva ruka” omogućava da ruske interkontinentalne rakete napadnu i razore neprijateljske zemlje čak i u slučaju da prethodno Rusija bude opustošena nuklearnim udarom.
Ruske oružane snage imaju 700 “nosača” nuklearnog oružja u koje spadaju strateški bombarderi, podmornice na nuklearni pogon i ukopani silosi za interkontinentalne balističke rakete.
Međutim, malo kome je poznato da neki od tih sistema mogu delovati autonomno i raketirati neprijateljske ciljeve čak i ako čitava teritorija Rusije bude uništena nuklearnim napadom.
Reč je o sistemu “Perimetar”, koji je na Zapadu dobio naziv “Mrtva ruka”. On automatski upravlja nuklearnim odgovorom na izvršeni nuklearni napad.
Jednostavnije rečeno, ako teritorija Rusije usled nuklearnog napada bude potpuno opustošena, sistem “Perimetar” ili “Mrtva ruka” svojim vlastitim raketama automatski će izvršiti nuklearni napad na neprijateljsku teritoriju.
Po završetku hladnog rata sovjetski vojni vrh shvatio je da bi samo jedna neprijateljska nuklearna raketa bila dovoljna za uništenje komandnog mesta iz kojeg se upravlja nuklearnim arsenalom.
Bilo je jasno i da će se sredstva za radioelektronsku borbu razvijati vremenom pa će potencijalno moći da blokiraju kanale preko kojih se upravlja strateškim nuklearnim snagama. Zbog toga je oružanim snagama bio potreban rezervni plan zagarantovanog uzvraćanja putem lansiranja raketa sa nuklearnim bojevim glavama iz svih ukopanih silosa.
Inženjeri su napravili interkontinentalnu balističku raketu koja se koristi kao centralni komandni punkt, tj. raketu koja će posle polijetanja aktivirati sve ostale ukopane silose na sovjetskoj teritoriji i lansirati rakete sa nuklearnim bojevim glavama u pravcu neprijateljske teritorije.
Ta raketa je smeštena u ukopani silos (koji može izdržati direktan pogodak nuklearne bojeve glave) i ima unapred podešene koordinate leta i radio-signale koje će za vreme svog leta slati drugim raketama.
Kao osnova za novu raketu izabran je “UR-100N” (interkontinentalna balistička raketa). Inženjeri su specijalno za nju napravili novu bojevu glavu sa moćnim predajnikom. Još 1984. godine ta komandna raketa je lansirana i uspela je da pošalje naredbu za aktiviranje ukopanog silosa za lansiranje blizu Bajkonura u Kazahstanu.
Iz tog silosa je lansirana interkontinentalna raketa “R-36M”, koja je uspešno pogodila cilj na poligonu Kura na Kamčatki. Tako su završene sve faze testiranja.
“Mrtva ruka”, koja je u upotrebi i u Rusiji, sastoji se od raketa, radara smeštenih na teritoriji Rusije, a takođe i satelita koji prikupljaju podatke iz svemira. To je složen kompjuterski sistem koji stalno analizira širok spektar parametara kao što je seizmička aktivnost, a služi i za rano otkrivanje raketnog napada.
“Perimetar” ili “Mrtva ruka” nekoliko puta je modifikovan – Rusija je u njega integrisala nova sredstva za radioelektronsko izviđanje, kao, na primer, radare klase “Voronjež”, koji otkrivaju lansirane rakete u radijusu od 7.000 kilometara.
Ruski inženjeri modifikovali su bojevu glavu tako da se ona suprotstavlja novim sredstvima radioelektronske borbe koja se sada pojavljuju i guše radiosignale. Na rakete “Mrtve ruke” biće postavljeni blokovi hiperzvučnih raketa. Pomoću tih blokova, raketa će moći da leti brzinom od pet do sedam kilometara u sekundi.
Nove ruske rakete biće integrisane u arsenal zajedno s novim interkontinentalnim raketama “Sarmat”, koje će oružane snage dobiti narednih nekoliko godina. Tada će se pojaviti i modifikovana hiperzvučna verzija “Perimetra” ili “Mrtve ruke”.
