Lokalni žitelji s radoznalošću su se pitali šta je dečjeg psihologa iz Harkova i penzionisanog inženjera snabdevanja iz Krasnodara sa dvoje dece, Sofijom i Vjačeslavom mlađim, iz daleke Ukrajine dovelo baš u Orovac.
"Ovde smo oko tri meseca. Još se navikavamo, upoznajemo ljude, okolinu, lokalne običaje… I renoviramo kuću kako bi dobili nešto urbaniji prostor za nas i naše dvoje dece, kćerku Sofiju i sina Vjačeslava", rekao je Vjačeslav stariji.
Ohrimenkovi su živeli u ukrajinskom gradu Harkovu. Rat u Ukrajini značio je da moraju da promene adresu.
"Mi ne želimo da živimo u atmosferi straha i čvrsto smo odlučili da poštedimo našu decu svega toga. Dugo smo većali šta da radimo i kao najracionalnije rešenje smo odabrali odlazak iz zemlje", rekla je Irina.
Prema njenim rečima, bilo im je važno da odu u pravoslavnu državu, među bratski narod, gde se može slobodno živeti.
"Mogli smo da odemo u Rusiju ali ni tamo, po našoj proceni, nije tako primamljivo, nismo bili ni za Bugarsku… Mi mislimo da je trenutno u Srbiji za našu decu sada najbolje, da je mir i da je situacija u svemu prihvatljiva", rekla je Irina.
Na pitanje zašto su baš došli u Prijepolje, u selo Orovac, ona je kazala da ih je tu dovelo "samo proviđenje".
"Još u Ukrajini sam svakodnevno molila svetog Nikolaja Čudotvorca da nam pomogne da donesemo najbolju odluku. Mislim da je ovo najbolja odluka i da je izbor Prijepolja i Orovca takođe najbolji za nas. Samo proviđenje nas je ovde dovelo. I zato ćemo ovde, 19. decembra, slaviti Svetog Nikolu", navela je Irina.
Ohrimenkovi su 30. marta prodali svoju imovinu u Ukrajini i sutradan seli na avion za Moskvu, pa zatim za Beograd. U Prijepolju su, iza ponoći sledećeg dana, odseli u jednom motelu. Odatle su, uz pomoć njegovog vlasnika Milorada Grbovića, počeli da obilaze kuće koje se bile ponuđene na prodaju. Zanimalo ih je seosko imanje sa kućom, ali su mnogi prodavci čuvši da je reč o Rusima tražili astronomske iznose.
Na kraju, napušteno imanje porodice Kopunović u selu Orovac je zadovoljilo njihove kriterijume pa je kupoprodaja brzo i lako obavljena. U toku je upis u zemljišne knjige. A onda su Srbiju počele zasipati kiše. Reke su nadošle, poplavljeno je pola države. No, novopridošla porodica nije klonula duhom. Nisu otišli sa svog novog imanja.
Ohrimenkovi već upijaju manire lokalnog stanovništva. Na pitanje kako se navikavaju na život kod Prijepolja, Irina kaže:"Polako" i dodaje: "Ovde ljudi za sve kažu – polako. Pa i mi kažemo – navikavamo se polako".
Irina je u Ukrajini stekla univerzitetsku diplomu dečjeg psihologa. Pre toga završila je umetničku školu i uspešno se bavila slikarstvom. Kaže da joj je najbliži impresionizam, a jednako voli da na platno prenosi ikone i druge detalje iz duhovnog života. Njena karijera i život uglavnom su vezani za Harkov.
"Ovde sam prvi put uživo videla kravu. Eno je, sad, gore na proplanku, pase. Naša je", rekla je ponosno. "Imamo i tele. Kupili smo kozu, možda nabavimo i ovce. Pravi seljaci", dodala je kroz smeh.
Uz pomoć komšija proletos su posejali svoju prvu baštu. Irina je objasnila kako je sejala krompir i stopom merila razmak između semena.
"Ovde želimo da ostanemo, a sve ono što se tamo (u Ukrajini) dešava jako nas boli, ali mi u tome nismo hteli da učestvujemo. Ne, nismo jedini jer ogromnu većinu ljudi u Ukrajini i u Rusiji duša boli zbog onog što se tamo sada događa. Situacija u Ukrajini je još složenija tim pre što je svaki treći brak rusko-ukrajinska kombinacija. Zamislite koliko se porodica cepa zbog nemira i rata", rekla je ona.
Irina je dodala da su dolaskom u Srbiju mnogo rizikovali, ali da su želeli mir i slobodu. "Rizikovali smo i moj posao i perspektivu i Vjačeslavove zasluge, poznanstva i veze. Hteli smo mir i slobodu za našu decu, mir za naše pravoslavne duše, hteli smo svoju kućicu u slobodnoj zemlji, svoju crkvu i školu za našu decu. I našli smo to sve to ovde, na našoj novoj adresi, u selu Orovac, opština Prijepolje, država Srbija", rekla je Irina.