Decenije koje je proveo beležeći najznačajnije trenutke kanadske istorije, svrstale su ga u red javnih ličnosti a njegova pojava na svakom skupu izazove žumor koji se brzo širi:"Stigao je Spremo" i od tog trenutka više nema čačkanja nosa, zevanja i protezanja jer nikad se ne zna kada će njegov blic da sevne.
Rođen je 20. oktobra 1935. u Rijeci. Detinjstvo i mladost proveo je u Beogradu, na Đermu.
Godine 1957. emigrirao je u Kanadu. Za četiri decenije, koliko je zvanično trajala njegova karijera fotoreportera, slikao je čak 32 puta britansku kraljevsku porodicu, njihove srećne i tužne trenutke, 12 godina je pratio premijera Pjera Trudoa, tri olimpijade, glad u Africi, rat u Vijetnamu, nemire u Belfastu i Gazi, proterivanja Kurda iz Iraka, zemljotres u Crnoj Gori, deltu Mekonga, pored posade bio jedini putnik na promotivnom letu boinga 747…
Slikao je CN Tonjer u Torontu završnoj fazi njegove izgradnje stojeći na čeličnoj gredi 450 metara iznad zemlje.
Kanada mu se odužila svojim najvećim odlikovanjem Order of Canada (Orden Kanade), i tako je postao prvi novinar u njenoj istoriji koji je poneo ovo prestižno priznanje. Prošle godine je primljen u kandasku novinsku Kuću slavnih.
Krv na prodaju
– Od momenta kada sam dobio prvi fotoaparat znao sam čime ću se baviti u životu. Prva slika koju sam uradio bila je portret mog oca. Onda sam slikao delove Beograda – Kalenić, Đeram i Cvetkovu pijacu. Moj otac, koji je radio u žandarmeriji, želeo je da budem policajac ili pop, jer je to smatrao sigurnim zanimanjima. Međutim, po završetku srednje škole upisao sam studije filmske kamere, pošto je to bilo najsrodnije fotoaparatu. Ali, sve je bilo uzaludno, jer nije bilo posla u struci.
– Tada se živelo jako teško i sanjao sam da odem preko okeana. Amerika, Kanada, Australija, bilo mi je svejedno koja od tih zemalja. Iskoristio sam prvu priliku koja mi se ukazala i sa drugom ilegalno sam prešao u Italiju. Smestili su nas u kamp za izbeglice u okolini Rima. Verovali ili ne, tu sam i dobio prvi posao kao fotograf. Slikao sam nove izbeglice za 600 lira nedeljno, što je bilo ravno jednom dolaru.
– Moj san me nije napuštao, pa sam rešio da idem dalje već posle godinu dana. Sledeći cilj bila je Francuska, ali za to mi je bilo potrebno nedostižnih 5.000 lira za kartu. Pošto toliko novca nisam mogao da zaradim, rešio sam da prodam krv jer se to dobro plaćalo. Nažalost, uzimali su samo po jednu bočicu, što je značilo da moram da dolazim najmanje desetak puta. Predložio sam im da mi uzmu krvi za 3.000 lira, taman koliko mi je nedostajalo za put. Mislili su da sam lud, ali kada su videli da sam ozbiljan i uporan, pristali su. Dan nakon toga već sam bio u francuskom delu Alpa i tu sam se zadržao dve godine. Radio sam u Sitroenovoj fabrici i kao ulični fotograf dok nije stiglo pismo od rođaka, koji mi je bio garant za odlazak u Kanadu.
Rudar i berač duvana
– Putovao sam brodom do Montreala i čim sam se iskrcao, uhvatio sam voz do Toronta. Stigao sam kasno uveče, a već sutradan, u cik zore, rođak mi je rekao da me vodi da nađem posao. Pitao sam ga šta ću da radim, kada ne znam nijednu reč engleskog jezika, a on je mirno rekao: "Videćeš". Stigli smo u elitni hotel Rojal jork u čijem podrumu je čekalo oko stotinak emigranata koji su tražili posao. Tada sam shvatio zašto nisam morao da znam engleski – dobio sam posao perača sudova. I to je bila sreća jer su izabrali samo nas dvanaestoricu. Nisam mogao ni da sanjam da ću samo sedam godina kasnije u tom istom hotelu, obučen u smoking, primiti nacionalnu novinarsku nagradu za najbolju fotografiju.
– Od tada je stalno počelo nešto da se događa. Zarađivao sam emigrantski hleb radeći i kao raznosač u fotografskoj radnji, kao rudar na jezeru Eliot, brao duvan na severu Ontarija… A, kada sam uštedeo dovoljno novca, kupio sam fotoaparat i počeo da slikam svadbe. Sreća mi se osmehnula kada sam otišao da gledam fudbalsku utakmicu na kojoj je izbila tuča. Svi su se tukli, i policija, i igrači i navijači. Kako se od fotoaparata nisam odvajao, odmah sam uleteo u tu gužvu i slikao. Odneo sam fotografije sportskom uredniku u "Gloub end mejl", on se oduševio i objavio na naslovnoj strani, a meni dao posao honorarca. Bilo je to 1962. godine.
– Potom mi je snimak skakača udalj sa nacionalnog atletskog takmičenja, za koju sam dobio prvu nagradu, otvorio sva vrata. Tada sam definitivno rešio da se potpuno posvetim fotografiji. Posle šest meseci dobio sam stalno zaposlenje i tri nagrade za najbolju fotografiju meseca. To su bili nezaboravni dani. Za mene su počele da se interesuju i druge novine. Bilo mi je teško da ostavim svoju redakciju i trebalo mi je nekoliko meseci da shvatim da je to samo biznis. Prelomio sam i 1966. prešao u "Toronto Star" gde sam ostao do penzije, 2001, punih 35 godina.
Kamera kao štit
– Često sam se pitao: "Šta, do đavola, radim ovde kada kod kuće imam ženu i decu?" , ali odgovor je uvek bio jednostavan – to je moj posao. Ja sam zaljubljen u foto-žurnalizam i uvek me je sve interesovalo. Nisam se nikada plašio ni visine, ni ratova, ničega. Nisam nikada ni razmišljao o opasnostima. Kamera i ljubav koju sam imao prema ovom poslu bili su moj štit. Voleo sam svaki minut koji sam proveo radeći. U po dana, u po noći, uvek sam bio spreman za akciju.
Usred pucnjave u Belfastu
U svom domu u Torontu Boris Spremo čuva svaki trenutak koji je zabeležio fotoaparatom. Kolekciju fotografija, koje su objavile novine širom sveta, upotpunjuju uspomene sa svakog snimanja i putovanja, kao što su gumeni metak iz Belfasta, koji je bio ispaljen na njega ali ga je srećom za dlaku promašio, granata za ručni minobacač i dimna bomba iz Vijetnama, meci raznih kalibara, delovi srušenog aviona Er Kanade, izgubljena sandalica kurdske devojčice, čaše iz kojih su pile Elizabet Tejlor i ledi Dajana… Ovu jedinstvenu riznicu upotpunjuju brojne nagrade, kao i slike i skuplture na kojima je ovekovečen njegov lik.
Vlasnik ključeva Toronta
Fotografije Borisa Sprema objavili su skoro svi ugledni svetski listovi, kao što su "Time", "Life", "Maclean's", "Sports Ilustrated", Reader's Digest, "The National Enljuirer"… Dobitnik je 298 nacionalnih i internacionalnih nagrada. Prvi je Kanađanin koji je osvojio zlatnu medalju za najbolju svetsku novinsku fotografiju 1966. godine u Hagu. Imenovan je za Majstora fotografije. Nosilac je i ordena Britanskog kraljevstva i vlasnik ključeva Toronta kao njegov počasni građanin.
U Beogradu je 2010. godine priređena izložba njegovih fotografija u zgradi "Politike". Dobitnik je Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije za doprinos kulturi i umetnosti. Deo njegovog rada objavljen je u knjigama "Toronto Borisa Sprema", "Boris Spremo: 20 godina foto-žurnalizma" i "Senke rata, lica mira".
– Kada sam radio neki sportski događaj, dešavalo mi se da na kraju ne znam rezultat, zaboravim na navijanje ili ćaskanje sa kolegama, jer u suprotnom nema ništa od slikanja. Silazio sam u rudarska okna, u dubinu okeana, stajao na čeličnoj gredi 400 metara iznad zemlje… Govorio sam da slika čeka samo na mene i u potpunosti sam se predavao svakom trenutku u stvaranju fotografije. Strahote koje sam slikao, preživljavao sam posle u sebi. Najteže mi je bilo kada sam radio u Africi. Gledao sam decu koja su umirala od gladi. Slikam ih, a posle pola sata pomažem da se sahrane. Tamo sam video sav jad ovog sveta.
Bez dana bolovanja
– Bio sam univerzalac u poslu i slikao sam mnoge istorijske ličnosti iz raznih oblasti kao, na primer, kraljicu Elizabetu, princa Čarlsa, Gorbačova, Trudoa, Kisindžera, Goldu Meir, Hajla Selasija, Tita, Lindona Džonsona, Šarla de Gola, Roberta Kenedija, papu Jovana Pavla Prvog, Majku Terezu, Žaklinu Kenedi, Muhameda Alija, Bitlse, Rolingstonse, Džejn Fondu, Đinu Lolobriđidu, Sofiju Loren, Rudolfa Nurejeva, Margot Fontejn, Opru Vinfri…
– I imam divne uspomene. Ipak, dva čoveka bih izdvojio. To su Fidel Kastro i Pjer Trudo. Kastro je duhovit, komunikativan, neformalan. Kada ga vidite onako visokog, dva metra i još koji centimetar, sa rukama ko lopatama, stvarno deluje kao diktator o kom čitate u novinama. Ali privatno je sasvim drugačiji. Prvi put kada sam ga upoznao držao je govor pet sati, a onda je za govornicu stao kanadski premijer Pjer Trudo i na čistom španskom jeziku pričao bez čitanja tri i po sata. Kubanci su bili u euforiji, a Kastro nas je posle pozvao u letnjikovac. Trudo je bio fascinantan čovek i političar. Sa njim sam morao uvek da budem na oprezu i spreman za slikanje jer je bio nepredvidiv kao dete.
– Zdravlje je bilo moja najveća privilegija. Odrastao sam za vreme okupacije u Beogradu i znao sam šta je glad i siromaštvo. To me je, izgleda, očeličilo. Nisam bio nikada na bolovanju, ni jedan jedini dan. To je za Kanađane nešto neverovatno. Jednom sam se malo prehladio i svi u redakciji su rekli da odem kod doktora. Jedva sam im objasnio da mi nije ništa. Kod kuće sam popio vruću rakiju i bio k'o nov. Ali moja privilegija je i moja supruga Ljudmila Ika, sa kojom sam skoro šest decenija u braku, koja je razumela moju posvećenost poslu i brinula se o našoj deci. Kada sam bio na drugom kraju sveta i po nekoliko meseci, znao sam da ne treba da brinem jer je ona vodila računa o svemu. Imamo četiri kćerke i sedmoro unuka.
– I danas dosta putujem, igram tenis, svojim old tajmerom kadilakom kupe "de vil" iz 1959. idem po izložbama u Ontariju, družim se sa ćerkama i unucima, i ne odvajam se od fotoaparata…
