Peta knjiga napisana iz pera autora Ivana Jegorovića, „Od Mišara do Košara“, posvećena je usnulim herojima, koji su život dali za otadžbinu. Knjiga govori o ozbiljnoj društvenoj, ali i moralnoj odgovornosti pojedinca i to kroz vremenske razlike, a ujedno i sličnosti istih epoha jednog istorijskog razdoblja, koje ne smemo i ne možemo da zaboravimo, a upravo je tu ova „pisana reč“ da nas podseti i udalji od zaborava.
Akcenat je na herojima, koji su dali život za Srbiju, kao primer budućim pokolenjima kako se voli i štiti domovina. Pisanje ovog dela je veliki izazov i odgovornost za pisca, jer je reč o delu, koje povezuje sve ratove i stradanja srpskog naroda. Lik je manje-više isti, samo menja uloge i „šeta“ se kroz ratove, prelazi iz epohe u epohu. Čas ga vidimo i u formiranju srpske države, pa u raspadu Jugoslavije, zatim tokom bombardovanja…
Otkud ideja za ovakvo delo?
– Pokretale su me uvek tajne, posebno te istorijske. U poslednje vreme mnogo sam razmišljao o fazama, koje prate jednog ratnika na putu, koji je nesumnjivo i hrabro lični izbor. Zanimalo me zapravo koji je momenat odlučujući i presudan na taj prvi korak, šta sve naizgled običnog čoveka pokrene u pohod, gde je pitanje da li povratak postoji…
Svog junaka predstavili ste i kao vatrenog patriotu, koji rodoljubivi žanr nosi od mladalačkih dana.
– Upravo tako. On to baš i jeste, vatreni patriota, koji bez razmišljanja daje sve pa i život za domovinu i za slobodu svog naroda.
Šta Vam se najviše svidelo tokom pisanja ove knjige?
To je, pre svega, bio proces učenja – otkrio sam nešto što zovem ,,logikom papira”. Neverovatan je osećaj kad vam lik pobegne i odmetne se na svoju stranu. Kasnije vas to više ne iznenađuje toliko. Bilo je tu mnogo istraživačkog rada, desetine zamišljenih likova, koji me nisu napuštali ni tokom noći… Neki lični utisak je kao da sam godinama unazad živeo ovo delo. Ispisujući poslednju rečenicu, ujedno sam se i rastajao sa jednim, siguran sam neponovljivim delom.
Vaša prethodna dela uglavnom su „ekranizovana“ ili su pak oživela na „daskama koje život znače“. Da li će i ovaj komad doživeti istu sudbinu?
– Osim zbirke pesama, sva moja „štiva“ već u prvim rečenicama odnosno pasusima, zaliče na drame. Nekako je to definitivno moj žanr odnosno stil pisanja. Tu moje pero najbolje „beleži“. Pisao sam i ovu knjigu tako da mogu jednog dana, ukoliko se ukaže prilika, odnosno kad prepoznam glumca, koji će na pravi način izneti lik, izraziti ovog junaka fizički i karakterno pa da delo pretočimo u jedan „scenario“ od tridesetak epizoda ili bar predstavu. Videćemo u danima koji slede…
Da li su neki autori i knjige uticali na Vaš rad?
– Čini mi se da su na pisanje ovakvog dela, najviše uticale istorijske knjige koje mi se nisu dopale. Kad sam kod drugih autora uspeo pronaći „greške“ – logičke i stilske – shvatio sam o čemu i sam moram mnogo voditi računa. Tematika je i više nego zahtevna i ozbiljna. I najmanja greška odnosno podatak može biti „koban“…
‘
Opišite nam proces nastajanja korica? Koliko ste učestvovali i zašto baš ovakve? Neko skriveno značenje?
– Smatram da je u tom procesu najbitnija komunikacija sa ljudima, koji učestvuju u njihovoj izradi. Ideja je svakako najvažnija, a na koricama je zapravo oslikan vojnik, koji simbolizuje sve tri faze, koje su zapravo i sadržaj ovog dela – „Od Mišara do Košara“.
Pišete li trenutno?
– Uvek!
Da li imate neki savet za nove pisce? Jedna rečenica za njih od Vas…
– Pre mog saveta za buduće pisce, citirao bih Izabelu Aljende, koja je izjavila:
„Pišite o onome što ne treba da bude zaboravljeno“.Budite istrajni, kreativni i ne prekidajte dok ne stignete do poslednje reči.
Koje komentare najčešće čujete od svojih čitalaca?
– Komentari su svakako svakodnevni i nekako univerzalni, jer moja čitalačka publika je već navikla na ovaj stil. Razumeju pisca, ali posebno su mi drage konstruktivne kritike i sugestije u svakom smislu. Nedavno sam baš za ovu knjigu pročitao komentar od nepoznatog gospodina da je posle dugo, dugo vremena pročitao, kako kaže, „smrtno“ ozbiljan istorijski roman domaćeg autora.
Poruka čitaocima za kraj ovog intervjua.
– Možda je sve bilo baš ovako. Možda je ponešto i drugačije. Knjiga je tu, pa sami procenite…
Pored ovog nesumnjivo „dramskog dela“ bez konkurencije, bar poslednje dve decenije, Ivan Jegorović, autor je i zbirke pesama, drame „Nebeska kafana i Dr Buzdovan“, monodrama „Crnogorka“ , najpre kao knjiga, a kasnije i predstava za decu „Čarobna mušmula“.
