Od komunizma do fašizma (1): Estetska hirurgija za četnike i ustaše

Dok se desničari prepiru, trudnice otpuštaju a radnici se pate

 

Hrvatski filozof Boris Buden upozorio je da dok se desničari svađaju oko ćirilice i oko definicije braka, u Hrvatskoj su povećali radno vreme radnika na 60 sati nedeljno, a poslodavci imaju pravo da otpuštaju trudnice.

– Niko se zbog toga nije uzbuđivao, a pogotovo to što se naziva levicom, a što u stvari podržava te neoliberalne promene – ukazao je Buden.

Kako se Jugoslavija raspadala, tako su političari kolektivno počeli da koketiraju s nacionalizmom i to u vrlo primitivnom obliku. Zanimljivo je da su tigra krajnje desnog nacionalizma oživeli upravo bivši jugoslovenski komunisti. Svi oni su krajnje desnu ideologiju koristili za mobilizaciju naroda pod plaštom tobožnje ugroženosti od suseda. Premda treba napraviti razliku između nacionalizma, pa i onog krajnje desnog i fašizma, ta granica je ipak nekada toliko tanka da je zapravo nevidljiva. Podsetimo da je Slobodan Milošević bio komunista, a Franjo Tuđman Titov general.
 

Krvavim raspadom Jugoslavije vlasti novonastalih država krenule su sa kontroverznim modelom "nacionalnog pomirenja", što je u izvesnoj meri bio pokušaj mirenja antifašizma i fašizma. Ustaštvo je u Hrvatskoj umnogome bilo sistemski rehabilitovano uz pomoć narativa o domovinskom ratu, pa su ustaše dobile čak i penzije. U slučaju Srbije sa rehabilitacijom četništva takođe se otpočelo devedesetih, ali od strane opozicije.

Franjo Tuđman je čak početkom 90-ih pokrenuo pomirenje između ustaša i partizana i njihovih potomaka, što je kulminiralo zahtevom da se Titovi i Pavelićevi zemni ostaci prenesu u Hrvatsku i da se njihove dve pokojne vojske, zajedno sa sledbenicima, postroje jedna uz drugu u Jasenovcu.
 

Crkva prigrlila Dražu

U Srbiji je na delu veoma snažna kampanja za rehabilitaciju Draže Mihailovića, kojeg mnogi i dalje vide kao saradnika okupatora, dok ga druga strana smatra borcem za slobodu. SPC je prigrlila četnički pokret odmah po raspadu SFRJ i izgradila je oko Draže Mihailovića kult mučenika. Otišlo se i korak dalje pa je zahtevana rehabilitacija i Milana Nedića, predsednika marionetske vlade okupirane Srbije, a njegov portret je pre 10 godina čak visio i na zidu u zgradi vlade u nizu premijera države.

S vremena na vreme pojave se organizacije koje afirmišu mržnju, antisemitizam u oblandi koja formalno nema prefiks fašističke. Nacistička svastika dobila je svoje razne varijante koje su se mogli videti na fasadama radničkih naselja. U Novom Sadu su pre nekoliko godina paralelno marširali neonacisti i antifašisti, što se završilo brojnim hapšenjima.

Albanski navijači su tokom utakmice tzv. lige Kosova tokom majskih poplava u Srbiji istakli transparent na kojem je na engleskom pisalo: "Molitva za Bosnu, smrt Srbiji." Kosovskim Albancima su za sve krivi Srbi, a Makedoncima – Albanci. Navijači najčešće imaju rasističke ispade.

U Čačku oktobra 2006. godine na fudbalskoj utakmici Borac – Voždovac tridesetak huligana na tribini je stavilo kese preko glava i imitiralo Kju kluks klan, ispruženom desnom rukom i skandiranjem pozdravljali su Hitlera, a transparenti na ogradi bili su namenjeni tamnoputom igraču Majku Tamvanjeri: "Odlazi odavde jer ovde te niko ne voli." Može se reći da je takozvani stadionski ili tribinski rasizam fenomen uvezen sa Zapada, koji je zaživeo u svim bivšim jugoslovenskim republikama.

Hrvatska se često u zapadnim medijima spominje kao zemlja koja ne kažnjava dovoljno fašizam i pojave neofašizma. U Hrvatskoj je ustaški ministar prosvete Mile Budak dobio ulicu u Zagrebu, a državni vrh prisustvuje pomenima pobijenim ustašama. Omladina je, kao najpogodnija za manipulaciju otišla najdalje, pa je tako na koncertima hrvatskog muzičara Marka Perkovića Tompsona publika masovno kostimirana u ustaške uniforme.

Postjugoslovenska društva nisu jedinstvena u pojavi fašizma. Njega ima u čitavoj Evropi, ali ova pošast nije dominantna ni na Balkanu, ni u Evropi.

– Ne poznajem nijedno evropsko društvo u kome nema fašističkih pokreta od Švedske pa do Grčke, ali smatram da fašizam još predstavlja marginalnu pojavu u srpskom društvu. Međutim, ne smemo izgubiti iz vida činjenicu da slabe institucije predstavljaju slabu branu nacizmu i da država mora ozbiljnije da se pozabavi armijom mladih i nezaposlenih osoba koje nemaju osećaj perspektive i iz koje se regrutuju novi članovi fašističkih i nacističkih pokreta – rekla je Sonja Liht, direktorka Fonda za političku izuzetnost.

Poslednjih godina ekstremne desničarske stranke u Evropi ulaze u parlament, a često osvajaju i većinu, kao u Mađarskoj. Tome je najvećim delom doprinela ekonomska kriza, pa političari sve češće flertuju sa populističkim priprostim idejama o strancima, koji su krivci za svaki problem evropskih građana.

Sutra – Od komunizma do fašizma (2): Poslednji juriš na ćirilicu