Patrijarh srpski Pavle upokojio se u Gospodu onako kako umiru pravednici: u snu. Tiho se uzneo iz svog zemaljskog tela, koje je, onako krhko, na plećima nosilo sve brige, strahove i stradanja srpskog naroda.
Podelio je sa svojim narodom sve njegove muke i ostavio ga, voljom Božjom, u 96. godini.
Srpski narod je u nedelju u 10.45 časova ostao siroče.
Na koga ćemo sada da se ugledamo, kome da verujemo, čiju reč da poštujemo tako kao što smo poštovali njegovu?
Na žalost, nema takvog ni na vidiku…
Pričali su ljudi kakva je pometnja nastajala kada je patrijarh putovao u manastir Blagoveštenje, na srpskoj Svetoj gori u Ovčar Banji. Beše to vreme naglog i izveštačenog "vraćanja veri" kada su sveštenici odjednom postali poželjni gosti na sednicama opština i raznim proslavama. Lično je tadašnji čačanski gradonačelnik bukvalno jurio patrijarha nudeći mu službeni auto, "da se ne muči po prevozu".
Paja, kako ga je narod od milošte zvao, odbio je i ušao u autobus za Guču, gde je uzalud pokušavao da od ustreptalog konduktera kupi kartu. Ustalo je i malo i veliko, ali je patrijarh stajao sve do manastira.
Lično sam ga viđao po kijametu, ispod Brankovog mosta u Beogradu, a nedaleko od Patrijaršije, kako oslonjen na štap strpljivo čeka tramvaj. Nestvarno i simbolično: duhovnik sićušnog tela pod ogromnim crnim nebom, rab Božji u teškom vremenu, koji je izdržao i munje i gromove novije srpske istorije.
Prolazio je kroz naše blato neukaljan, govorio nam da se ne gordimo u ovozemaljskim pobedama i da ne klonemo duhom posle privremenih poraza. Vapio je: branite se od neljudi, ali ne postanite i sami neljudi.
Primao je na sebe sve naše grehe, a bilo ih je. Gospod sve vidi.
Nekoliko dana posle bombardovanja Srbije 1999. godine monahinja iz manastira Nikolje pričala nam je…
"Naš dragi patrijarh, u vreme dok je bio vladika, rado je obitavao u našem sestrinstvu. Pogodi se da je te godine udarila suša da te Bog sačuva. Presretne ga naša tadašnja igumanija (bila malo jurodiva, Bog da joj dušu prosti) i zavapi:
– Aman, vladiko, za vas se priča da molitvama čuda činite! Očitajte nešto, pogore i nebo i zemlja!
Okrene se naš dragi patrijarh, stavi epitrahilj i u keliju. Molio se, bogami, dobrih sat vremena. Potom izađe, skide epitrahilj, pozdravi se s nama i peške preko brda.
Kako zamače, a kiša udari iz drveta i kamena!
Mi svi na kolena i stadosmo se zahvaljivati na Božjoj milosti…"
Čitajući izjave i telegrame političara, prvi put sam verovao u njihovu iskrenost. Nisam ni jednog trenutka sumnjao da se predsednik Srbije na Vojnomedicinskoj akademiji i uz patrijarhov odar našao iz ogromnog poštovanja prema svecu koji je do nedelje ujutro hodao među nama.
Verovao sam i rečima Zukorlića, Cerića, Marovića, jer je naš Paja mogao da prizove kišu na žednu zemlju, da pomiri psa i mačku, da složi rogove u vreći. Kada se njegovo ime pominjalo, izgovaralo se sa ogromnim poštovanjem, kada je on govorio – ostali su ćutali.
"Kad se rađa, čovek najpre zaplače, a svi se raduju. Svojim životom po Jevanđelju treba da zasluži kad sudnjeg časa odlazi da se on raduje dok svi plaču, zato što je uveren da se neće postideti pred časnim precima niti će se oni njega zastideti u carstvu božjem", govorio je Pavle.
Našeg patrijarha više nema. Od koga ćemo se sada stideti?
Neka nam je Bog u pomoći.
