U filmu o neobičnim-običnim Beograđanima prošlog veka, jedna od zapaženijih uloga neizostavno bi pripala Obradu Simiću (1891 – 1962), svojevrsnom predstavniku stare aristokratije divnih manira, danas potpuno nepoznatom liku, o kome ni Gugl gotovo ništa nije zabeležio.
Diplomirao je pravo šest meseci pre roka, u doba atentata u Sarajevu, bio je pisar sreza vračarskog, poručnik na Solunskom frontu, sekretar ambasade Kraljevine SHS u Vašingtonu od 1919. do 1922. godine, osnivač i glavni urednik lista “Bela vrana”, prevodilac, po završetku Drugog svetskog rata osam puta hapšen, a penziju je dočekao kao portir-beležničar u građevinskom preduzeću Komgrap. Sve životne uspone i padove nosio je dostojanstveno; dosledan sebi, do smrti je ostao gospodin sa belom bradom koji priređuje najlepše zabave na Savi, na svom splavu.
Preko Albanije
– Ujka je završio takozvanu realku, Drugu mušku gimnaziju, a kao student prava savladao je francuski, nemački i engleski jezik. Mobilisan je posle atentata u Sarajevu, i s činom poručnika prešao Albaniju. I slavu, Svetog Nikolu, dočekao je u Albaniji. Našao je neku sveću, a na slavskoj trpezi bila je samo jedna jabuka, koju je podelio sa posilnim i najboljim drugom. Još čuvam njegov dnevnik iz tog doba, pisan grafitnom olovkom. Zanimljivo je da je, iako je rano operisao krajnike, mnogo hrkao, i zbog toga umalo završio u Plavoj grobnici jer su mislili da umire. Njegov prijatelj ga je spasao, pošto je objasnio vojnicima da Obrad tako diše – pričala nam je svojevremeno Olivera Stanisavljević, sestričina Obrada Simića.
U sećanju joj je ostala i žena koju je upoznala na pomenu, 40 dana posle Obradove smrti. Ta žena joj je ispričala da je Obrad tokom Prvog svetskog rata spasao život njenoj ćerkici i njoj tako što im je u Solunu našao porodicu koja je brinula o njima dok nisu uspeli da se vrate u zemlju.
– Godine 1919, Obrada je pozvao Nikola Pašić i pitao ga da li želi da bude sekretar ambasade u Vladivostoku. Ujka ga je odbio, uz obrazloženje da ima sestru nežnog zdravlja koju ne može da vodi u tu ledenicu. Onda, rekao mu je Pašić, idite u Vašington. Ispostavilo se da je to bila još lošija varijanta, jer je tamo velika vlaga, pa je Obrad ubrzo dobio miokarditis. Dao je ostavku posle dve i po, tri godine, i vratio se u Beograd, gde je otvorio advokatsku kancelariju u Ulici Vuka Karadžića. Tridesetih je izdavao list “Bela vrana”, koji je izlazio svakog četvrtka, i posle šest brojeva, zabranjen. Advokaturom je prestao da se bavi 1939, jer je počinjao rat, i posle toga više nikada nije radio kao advokat – kazivala je naša sagovornica.
U gostima i princ Đorđe
Obrad je 1927. kupio plac na Topčiderskom brdu i na njemu sagradio kuću, koja je bila sva u lozi, jednu zgradu za životinje (prema Oliverinim rečima, svojevremeno su imali papagaja, dva konja, pse, mačke, golubove, pet majmuna, lisicu…) i zasadio vinograd. Sam je pravio vino i konjak. Plac se nalazio u Ulici Kaćanskog, a na tom mestu su danas kuće košarkaša Aleksandra Đorđevića i muzičara Gorana Bregovića.
– Ujka nikada nije glasao na izborima. Poznavao je, inače, mnoge uticajne ljude. Dok je bio na vlasti, stalno ga je zvao Milan Stojadinović. Pričali bi telefonom, ali Obrad nije želeo da ga primi u kuću. Čim je Stojadinović smenjen, otišli su zajedno u lov, s tim što ujka nije nosio oružje jer nije hteo da ubija životinje. Kod nas je dolazio i princ Đorđe. Bilo leto ili zima, uvek je bio u mantilu, zakopčan do guše, i uvek je sedao do bubnjare. Uopšte se nije znojio. Jednog dana zamolio je Obrada da nasamo popričaju u drugoj sobi, a kada je izašao, naklonio nam se i više nikada nije došao. Ujka nam je rekao da je Đorđe tražio da mu pomogne da sastavi testament sa naglaskom na želju da ne bude sahranjen na Oplencu. Međutim, Obrad ga je odbio, jer se više nije bavio advokaturom – objasnila je Olivera.
Prezren zbog engleskog
Obrad je tokom nemačke okupacije čuvao koze u Beogradu, a posle oslobođenja izdržavao porodicu od prevođenja. Kada su Amerikanci bombardovali Srbiju na Uskrs, pustio je bradu, jer se razočarao u njih. Zbog te brade je kasnije imao mnogo problema.
Jednog jutra, na njegovoj kapiji osvanuo je natpis: “Obrade, izdajico, gde ti je nacionalni ponos?” Prezirali su ga jer je znao engleski (U Beogradu su se pre Drugog svetskog rata mogli na prste izbrojati vrsni znalci engleskog jezika; među stranim jezicima bio je dominantan francuski).
– Natpis je stajao na ogradi 10 godina jer Obrad iz principa nije hteo da ga obriše. Ali, jedne noći došli su njegovi najodaniji prijatelji i prefarbali natpis, a da ovaj to nije ni znao.
Osam puta je hapšen. Prvi put ga je izvukla učiteljica iz kraja, čiji je zet bio poznati komunista, koga je ujka svojevremeno spasao. Jednom su ga uhapsili samo zato što je pomenuo maršala, ne misleći pri tom na Tita, ali su ga cinkaroši pogrešno shvatili. Poslednji put je proveo sedam meseci u samici, jer je želeo da organizuje pomen našoj kućnoj prijateljici, glumici Žanki Stokić. Planirao je da za 40 dana pozove 40 sveštenika – pričala je Olivera.
Obrad Simić je umro 18. januara 1962, u Beogradu, u 70. godini. Na pogrebu je svirala njegova omiljena pesma “Tamo daleko”.
Do kraja uz Žanku
Obrad je bio jedan od retkih ljudi koji su do kraja ostali uz Žanku Stokić. U teškim danima skupljao je novac za Žankin insulin, a kada je poznata glumica ostala bez hrane, često su je zvali da im “učini čast” i dođe na ručak, trudeći se da ne povrede njeno dostojanstvo. U Obradovoj kući, teta-Žanka, kako je nazivala Olivera, diktirala je svoj testament advokatu Mitketu Terzibašiću. Molila je da se sahrani na volovskim kolima, sa njenim pirotskim tepihom preko kovčega. Sve je ostavila sluškinji Magdi.
– Ujka je organizovao sahranu. Ispratilo je oko 10.000 ljudi, a Obrad je u smokingu svima delio karanfile, koje su posle bacili u grob. Ja sam svoj karanfil sačuvala i još ga čuvam.
Ujka je, inače, bio svedok da je Žanka tokom okupacije tri dana u svojoj kući krila Koču Popovića. Tada mu je Obrad sredio da pobegne iz Beograda, preko nekog seljaka iz Žarkova, koji je posle sahranio Žanku. Koča kasnije nije hteo prstom da mrdne da je spasi – govorila je Olivera.
Splav na Savi
Obrad je posle rata kupio splav na Savi. Tu su ga posećivali prijatelji i razni umetnici, među kojima je bio i Zuko Džumhur.
– Zuko je došao jednog dana i pitao Obrada: “Gospodine, da li moja crna brada može da se pokloni vašoj sedoj bradi i nešto nauči od vas?” Tako su se upoznali. Posle par meseci, pristaje uz naš splav čamac sa Pekom Dapčevićem, Kočom Popovićem i još nekim društvom. Seli su da nešto popiju. Koča je sve vreme gledao u pravcu Banovog brda, izbegavajući ujkin pogled. U jednom trenutku Peko upita Džumhura: “Zuko, šta ćeš ti ovde?” A Zuko mu odgovori pričom o tome kako su se Obrad i on upoznali. Peko mu tada kaže: “Idi, bre, baš si našao društvo!” A Zuko mu kaže: “Bolje nego ti.”
Prevodio stripove
Obrad Simić je, između ostalog, u periodu između dva rata prevodio popularni američki strip “Porodica Tarana”, čiji je autor bio Džordž Džo Makmanus. Glavni likovi su Tarana, prostodušni zidarski pomoćnik irskog porekla koji je osvojio milion dolara na lutriji i koji u životu želi samo dobar provod sa pajtašima uz kriglu piva i papke u saftu ili kupus sa svinjarijama u omiljenoj kafani Kod Toše na ćoše i njegova žena Magda, tipična skorojevićka koja se iz sve snage trudi da ga spreči u tome, jer se to nikako ne uklapa u njeno viđenje otmenosti. Kao što je svojevremeno primetio novinar Miloš Vasić, Obrad je sirovi njujorški sleng kojim je govorio Tarana sjajno pretočio u beogradski šatrovačko-kulovski jezik, što je čitanju dalo posebnu draž.
Kuća na Senjaku
Kuću Obrada Simića na Točiderskom brdu, u Tuzlanskoj ulici broj pet (danas Ulica banjičkih žrtava), na ćošku s Ulicom Kaćanskog, projektovao je i izgradio građevinski inženjer Borivoje Radenković. Bilo je to udobno zdanje s elementima moravske arhitekture, sa zalučenim prozorima na prvom spratu i doksatima u parteru, kao i reprezentativnom divanhanom. Za uređenje enterijera bio je zadužen Aleksandar Deroko. On je napravio drveno stepenište i galeriju, koja je u visini prvog sprata okružila osam metara visok hol. Uzor mu je bilo stepenište zatvorenog dvorišta hana u Gusinju. U centralnoj prostoriji nalazio se kamin napravljen od venčačkog mermera. Mermeni crno-beli pod napravljen je od murano stakla, a kad bi se stakleni pod sklonio, prostor ispod pretvarao se u bazen!
Nad zastakljenim centralnim kvadratom visio je šest metara dug luster, napravljen od tri vrste kuvanog drveta, vrežama s listovima vinove loze i grozdovima od murana, koji bi svetleli. Prilikom useljenja u kuću, 1927. godine, Obrad je napravio prijem na kojem je goste dočekivala Žanka Stokić s pogačom, obučena u narodnu nošnju.
