Među onim pronalascima koji su menjali tok istorije nalaze se i ona “mala otkrića” bez kojih se danas ne može zamisliti običan život poput papirnih kesa, solarnog grejanja, pampers pelena ili, za najveći deo muške populacije – piva.
Iza svih ovih malih-velikih otkrića kriju se žene.
I Srpkinje su zlatnim slovima upisane u istoriju svetskog pronalazaštva jer su, između ostalog, izmislile čep za flaše, novu tehnologiju štampanja na tkaninama ili “klopku za gelere”…
Međutim, iznenađuje podatak da je u celom 20. veku, u istoriji čak četiri Jugoslavije, samo deset srpskih izumiteljki patentom zaštitilo svoje pronalaske. Ali i tih deset, prvi put obrađenih u jednoj publikaciji, čine još jednu od vrednih tradicija srpske kulture koje do sada nismo bili svesni.
Revolucija u modi
Do ovog otkrića došli su Aleksandar Petrović i Andrijana Vasiljević, autori pionirske monografije “Kratak pregled izumiteljki u Srbiji 20. veka” koju je krajem prošle godine, a povodom veka postojanja, objavio Zavod za intelektualnu svojinu Srbije na čijem sajtu se može i naći.
– Nema dileme da je srpskih izumiteljki bilo mnogo više, ali mi smo pretražujući patentne spise našli samo deset srpskih izumiteljki koje su dobile patent za svoje pronalaske. U knjigu nismo uvrstili ni one s ostalih delova teritorije četiri Jugoslavije, kojih je iz Slovenije i iz Hrvatske između dva rata bilo 20, praktično isto kao u Srbiji, iako se tamo nije ratovalo. Naravno, ovde nije reč o nekoj posebnosti srpske kulture, jer je žena izumitelja, a posebno onih koje su se upustile u patentnu zaštitu svojih pronalazaka, srazmerno malo i u drugim kulturama koje sebe brendiraju kao “razvijene” – navodi koautor ove monografije, dr Aleksandar Petrović, redovni profesor teorije kulture i civilizacije i kulturne antropologije na Filološkom fakultetu, kao i istorije nauke na multidisciplinarnim studijama Univerziteta u Beogradu.
Od tih deset srpskih izumiteljki, dr Petrović posebno izdvaja Katarinu Mladenović – ženu rodonačelnika ženskog izumiteljstva, koja u sebi kao da na svoj način ujedinjuje nešto od genija Nikole Tesle i etike požrtvovanosti Nadežde Petrović. Ona je početkom 20. veka napravila pravu revoluciju u srpskoj modnoj industriji. Svoj patent “Postupak i smesa za oslikavanje tkanina” Mladenovićeva je zvanično registrovala 1924. godine u Beogradu, u tadašnjoj Upravi za zaštitu industrijske svojine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.
U prevodu, ova žena je pronašla način kako da se tkanine oslikavaju, a da ti crteži ne nestanu ili ne izblede posle pranja i peglanja.
– Katarina Mladenović je rodonačelnik ženskog izumiteljstva u Srbiji. Svojim pronalaskom štampanja na tkanini ona menja kulturnu atmosferu u Beogradu, konkuriše pariskoj visokoj modi, i osvaja srpsko modno tržište. Pri tome se oslanjala na pirotske šare koje su najviše nivo simboličnog izraza srpske kulture. S tim konceptom uspeva i u Parizu gde živi od 1924. do 1928. jer njene modele koriste pariske kuće visoke mode za koje radi – otkriva dr Petrović.
U biografiji prve srpske izumiteljke je ostalo zapisano i da je 1923. godine u Beogradu, u tadašnjem Ženskom klubu, organizovala predstavljanje svojih kreacija. To je bila prva modna revija nekog “krojača”, odnosno, kako se danas nazivaju – modnog kreatora.
Klopka za gelere
Među izumima za koje su zaslužne Srpkinje jeste i pronalazak koji se danas koristi na čitavoj planeti – metalni čep za flaše. Patent “Metalni zapušač za boce i slično” zvanično je registrovan u Zavodu 1926. godine kao “Patentni spis br. 3453”, a autor je Marija Ostelecki. O ovoj izumiteljki danas uopšte nema poznatih podataka mada je bez njenog izuma gotovo nemoguće zamisliti svakodnevni život.
Na naše pitanje da li je zaista moguće da je reč o srpskom pronalasku, dr Aleksandar Petrović kaže da su procedure pri registrovanju patenata takve da sve čini kako bi se izbegle greške.
– Procedura pri izdavanju sertifikata za patent je da država, preko svog zavoda koji izdaje patente, proverava stanje tehnike u svim patentnim zavodima, u nas i u svetu. To se čini da bi se ustanovilo da li je patent nov i originalan. Tako se moralo postupiti i u slučaju patenta čepa za flaše koji je Zavod za patente 1926. izdao Mariji Ostelecki. To bi, po pravilu, značilo da je ona prva izumela čep za flaše. Teorijski gledano, moguće je da je došlo do propusta i da patentni inženjer nije primetio taj pronalazak u nekom od drugih zavoda, ali načelno, ukoliko se ne pokaže drugačije, mi prihvatamo da nije bilo greške i da Marija ima prvenstvo – ukazuje dr Petrović.
Jedan od onih izuma koji su do sada pomogli desetinama hiljada ljudi, ujedno i jedini patent srpskih izumiteljki iz oblasti medicine, zaveden je pod nazivom “Zakrivljena savitljiva magnetna klopka za neinvazivno izmeštanje gvožđevitih stranih tela iz ljudskog organizma i postupak za njenu upotrebu”.
U praksi, ovaj izum se već gotovo 30 godina naziva “klopka za gelere” i otkriće je primarijusa dr Dušanke Mandić, akademika Srpske akademije izumitelja i naučnika (SAIN), i potpredsednika ruske Akademije za zbrinjavanje žrtava katastrofa.
– Za svakog pronalazača je najveće bogatstvo kada njegov izum zaživi, a posebno kada je reč o medicini. Imam tu privilegiju da moji patenti već skoro 30 godina pomažu ljudima i to je ono što me čini najzadovoljnijom – kaže za “Vesti” dr Mandić koju je Svetska organizacija za intelektualnu svojinu 1996. godine proglasila za ženu – svetskog pronalazača godine.
U Seulu je 2012. na svetskom skupu žena izumitelja nagrađena je Zlatnom medaljom i zvanično predložena za Nobelovu nagradu. Godinu dana kasnije, Evropska asocijacija pronalazača sa sedištem u Strazburu proglašava je za “Ženu – evropskog pronalazača 2013”.
Priča o “vidasilu”
Ova naučnica otkriva da je “klopku za gelere” otkrila tako što je s početkom krvavog raspada bivše Jugoslavije, u Beograd počeo da stiže sve veći broj ranjenih sa fronta.
– Tako je i Institut za medicinu rada gde sam radila bio pretvoren u svojevrsnu ratnu bolnicu. U to vreme sam predavala i u školi akupunkture, pa sam tim ljudima pomagala koristeći igle i magnete kako bi im olakšala nesnosne bolove. Moj prvi pacijent je bio 17-godišnji Dragan Sladoje iz Sarajeva. Mina je eksplodirala tik pored njega i napunila ga sa više od 300 gelera. Da bih mu bar malo olakšala, stavila sam mu nekoliko magneta na rame i posle tri dana odigralo se pravo čudo. Nekoliko gelera oko te rane je isplivalo na površinu i trebalo ih je samo hirurški odstraniti – priča ova naučnica svetskog glasa koja je posle ovog, patentirala i čitav niz drugih izuma koji se baziraju na snazi magnetnog polja koji su i zvanično našli medicinsku primenu poput MADU traka koje leče artritis i druge bolesti koštanog tkiva, ali i obnavljaju tkiva hrskavice.
U zborniku “Kratak pregled izumiteljki u Srbiji 20. veka” Zavoda za intelektualnu svojinu Srbije navodi se još jedna Srpkinja dobitnica najprestižnijih međunarodnih nagrada za pronalazaštvo – Vida Popović.
Njen izum je 1987. godine na izložbi svetskih inovacija “Salon Eureka”, pobedio u konkurenciji 600 pronalazaka iz 20 zemalja i to tako što je u finalu “odmerio snagu” sa francuskim patentom “brenner”
za koji se tvrdilo da može da probije bilo koji materijal.
“Vidasil” je stavljen na probu upravo sa tom mašinom koja proizvodi na 6.000 stepeni. Ali, umesto da “brenner” lako probije osam santimetara debelu ploču – raspao se od sopstvene toplote i sile. U prezentaciji ovog proizvoda navedeno je da se može primenjivati u izgradnji zgrada, ali i u rernama, kalupima, oplatama peći, pa čak i svemirskoj tehnologiji jer je toplotni izolator za temperature do 1.500 stepeni.
Ali, umesto da doživi svetsku slavu neslućenih razmera, veoma brzo se pokrenula medijska lavina da je ovaj patent – zbog toga što sadrži i azbest – kancerogen.
Veliki snovi su se raspršili kao balon od sapunice.
“Teško je zaista utvrditi ko je pokrenuo priču o azbestu u “vidasilu”, ali sve se završilo njegovim odbacivanjem bez priziva. Azbest je odstranjen iz zgrada, novi standardi su zadovoljeni, međutim broj slučajeva malignih bolesti, što bi morao da bude osnovni i jedini cilj te kampanje, nije se smanjio. Naprotiv, povećao se. Fabrika je ugašena, a Vida odlazi iz zemlje i prema novinskim izveštajima otvara fabriku Vidasila u Novom Meksiku. Tako Srbija i ondašnja Jugoslavija propuštaju priliku da pomoću ovog materijala izađu u svet”, navode autori monografije o srpskim izumiteljkama u 20. veku.
Nepravda bez kraja
Dr Aleksandar Petrović kaže da slučaj Vide Popović nije jedinstven, navodeći sudbinu Katarine Mladenović – rodonačelnice ženskog izumiteljstva.
– Sudbina Katarine Mladenović je vrlo karakteristična. Ona je svoj patent zaštitila posle Prvog svetskog rata u kome je učestvovala, u razrušenoj i opljačkanoj zemlji, što njenom pronalasku daje poseban karakter. Posle zaštite svog patenta postiže veliki profesionalni uspeh. Ali onda joj iznenada neko preko noći krade kompletan mašinski park u koji je sve uložila. Zato odlazi u Pariz gde takođe ostvaruje veliki uspeh s primenom svog patenta i uopšte svojom stvaralačkom vizijom. Drugi svetski rat provodi vodeći humanitarnu organizaciju za pomoć deci. Posle rata komunisti joj opet sve uzimaju. Ali ona opet smišlja novi koncept posebnih lutki od kaučuka koji je takođe mogla da patentira, ali se verovatno već umorila od svega. Ona je neprestano pljačkana, od skrivenih zlobnika, Austorugara, Nemaca, komunista, ali se ona uvek rađala kao feniks iz pepela – navodi Petrović.
Od manikira do termosa
Među izumima za koje su zaslužne Srpkinje u 20. veku, a bez problema se mogu primenjivati i danas je i “Postupak za pravljenje sredstva za skidanje kožice i nečistoće sa noktiju”, Valentine Kargaljskaje i Edidije Kaljf, patentiran davne 1931. godine.
Te iste godine je patentiran i “Aparat za kuvanje tečnosti, kafe, čaja i sličnog” Danice Tarabić, trgovca iz Beograda.
Novina ovog aparata je bila u tome što je uređaj bio preteča današnjeg termosa, jer je tokom pravljenja napitaka omogućeno i održavanje te temperature u naredna četiri časa.
“Ova izumiteljka je, barem kada su u pitanju kafa ili čaj, svakako na umu imala postojanost. Sada kada svi žure i niko nema vremena, uprkos silnim spravama za uštedu vremena, ili možda baš zahvaljujući njima, možda je pravi trenutak da razmislimo o ovakvom izumu koji bi nam na retro način budio ne samo želju za omiljenim napitkom, već i sećanja na neko prošlo lepo vreme puno slatkih uspomena koje bi uređaj podgrejavao vasceli dan”, navode, u svom zaključku, autori Zbornika o srpskim izumiteljima u 20. veku.
Među izuzima nastalim između dva svetska rata izdvaja se i patent Tatjane Kudaseve “Postupak za izradu reljefnih šara za nanošenje na razne predmete” iz 1935. godine pri čemu, kako navodi autorka, “šare mogu imati najrazličitije reljefne i ravne oblike, pa i razne boje. One mogu da predstavljaju ornamente svakog stila, naročito narodne ornamente”.
Za kraj, evo još jednog patenta iz tog doba koji je, u nekim igraonicama moguće videti i danas.
Zaveden 1936. godine kao “Patentni spis br. 11980” i pod naslovom “Bilijarski sto gde se trajanje igre može unapred odrediti novčanim ulogom”, ovaj izum je omogućio da partija bilijara počne tako da su igračima kugle dostupne čim ubace adekvatan žeton za igru.
Đubrivo iz kukolja
Među onim patentima koji su umnogome doprineli razvoju poljoprivrede je izum Danice Gajić iz 1973. zaveden pod nazivom “Postupak za stimulaciju rasta i razvića biljaka alantoinske vrste – Agrostemin”.
Iza ovog naziva krije se prirodno đubrivo – bioregulator biljnog porekla dobijen iz kukolja i još 38 drugih raznih biljnih vrsta. Dr Danica Gajić je za ovaj pronalazak 1987. dobila Zlatnu medalju i visoko priznanje Ujedinjenih nacija i diplomu Svetske organizacije za intelektualnu svojinu. Uručujući joj ove nagrade, dugogodišnji direktor jugoslovenskog Zavoda za patente Blagota Žarković rekao je da “Agrostemin, pronalazak dr Danice Gajić, pripada sazvežđu Teslinih pronalazaka”.
