Čatmara porodice Kostić iz rekovačkog planinskog sela Nadrlja, iznad njihove savremene, zidane, porodične kuće krije pravo bogatstvo. Retki posetioci, koji imaju priliku da zavire u nju, bivaju zatečeni kada vide brojne predmete, koji datiraju još s početka prošlog veka i predstavljaju pravu riznicu kulturne baštine i tradicije levačkog kraja.
Razboj, narodna nošnja, krevet sa slamaricom, čerge, ćilimi, grnčarski predmeti, pegle, noževi, vezene jastučnice, ćilimi i brojne druge starinske stvari samo su deo ovog porodičnog etno muzeja.
– Tu su naćve u kojima se nekada mesio hleb, karlica u kojoj se razlivalo mleko, peškiri, kecelje, čarape, koje je moja snaha Sanja izvezla za decu. Razboj je napravio još moj pokojni svekar Hranislav. Ovo je fenjer, koji smo nekada nosili kada smo išli u brdo po mraku da zatvorimo ovce, jer nije bilo baterijske lampe. Imam i neke stvari od pokojne majke Milenke Vićentijević. Evo, ova kudelja mi je od nje. Sa njom sam prošla pola sveta, svuda sam se takmičila. Prela sam, majka mi je pomagala. Ona je znala lepo da radi, pa sam valjda i ja to nasledila od nje. I ove čarape je ona izvezla. Obuvala sam ih na takmičenjima. Stranci su mi nudili brdo para za njih, ali nisam htela da ih prodam – priča Živadinka Kostić i dodaje da su svi eksponati dela vrednih ruku žena ove porodice, koja su se prenosila s generacije na generaciju.
Decenijama su ovi predmeti dremali u drvenom sanduku. A onda je Sanja svom suprugu Momčilu predložila da “iznesu na videlo”. Svekrva Živadinka i svekar Radomir, ali i Sanjina i Momčilova deca Nikola i Jovana, zdušno su prihvatili njenu ideju i napravili mali etno muzej koji odiše duhom prošlih vremena.
– Što bi to stajalo na gomili, lepo je rekla moja snaja. Malo smo raširili, neka se vidi. Mislim da je baš lepo. S druge strane, sačuvaćemo od zaborava mnoge predmete koji se više ne koriste, pa će budući naraštaji moći da ih vide. Ostaće i kao uspomena našoj deci. Neka vide šta se nekada imalo, kako se narod odevao i čime se služio. Ima i danas da se kupi narodna nošnja, ali je dosta skupa i nije baš ovakva kakva je nekada bila – dodala je ona.
Magnet za turiste
– Najviše volim čuturicu i karabitnu lampu koje je moj pradeda doneo iz Prvog svetskog rata, a volim i mesinganu peglu, za koju ni ne znam koliko je tačno stara. Razmišljamo i da otvorimo muzej za posetioce i možda da se bavimo seoskim turizmom, jer je naše selo na 495 metara nadmorske visine, a naša kuća je na brdu iznad sela. Turisti bi mogli da šetaju i uživaju u prelepom predelu i čistom vazduhu, mogli bismo da im spremamo specijalitete ovog kraja, da iz bašte uberu paradajz, krastavac, papriku – kaže Momčilo i dodaje da svi koji su videli njihovu porodičnu postavku, imaju samo reči hvale.
Nije sve u novcu
Momčilo je najpre pohvalio suprugu Sanju bez koje ne bi na jednom mestu bilo ovog porodičnog bogatstva. Zbog toga je kupio stričevu čatmaru u kojoj su napravili muzej. Vezan je za mnoge predmete, pa bi, veli, majci Živadinki zamerio da je prodala vezene čarape, jer nije sve u novcu.
