I tu nema preterivanja. Bez obzira što su mnogi skloni da politički neoprezno odmahnu rukom na njegovu pretnju da će Hrvatska vojno intervenisati u slučaju da se raspiše referendum o odvajanju RS od Bosne. Samo kratko srpsko pamćenje, kao greška u mentalitetu, može da umanjuje i previđa – sve što je Mesić najavljivao, posebno kad je reč o Srbima, tako se i dešavalo.
Stotine hiljada silom proteranih iz Hrvatske ne zaboravlja potcenjivačku izjavu poslednjeg predsednika umiruće SFRJ namenjenu Srbima, o blatu i opancima, koja je pokazala širok dijapazon mržnje jednog od vodećih zvaničnika bivše jugo-republike. Ova najnovija o ratu samo je zaokružila politički i šovinistički portret ne samo Mesića, već i dugogodišnje zvanične politike Zagreba koja se vodi prema srpskom pitanju u čitavom regionu, ne samo u "lijepoj njihovoj". Nekada oštrije, a nekada jezuitski umiveno, svaki problem Srba od završetka sukoba na tlu bivše SFRJ u Hrvatskoj je, po pravilu – negiran i nerešavan. Ako bilo koji politički analitičar nađe makar i jednu izjavu Mesića u vezi sa Srbima bilo gde u regionu, a da nije protiv njih, alal mu pamćenje.
Teško bi se danas u svetu mogle naći neodmerene i teške političke ocene kakve su Mesićeve, a da im je autor predsednik države. Gde je još moguće da jedna država, namerena da uđe u EU, zakleta u mir, slobodu i demokratiju i članica NATO-a, zvanično preti vojskom drugoj i jednom suverenom narodu, a da za to ne doživi oštru osudu čitave međunarodne zajednice, ma šta se sve pod tim podrazumevalo.
Još je neshvatljivije da Srbija, kao matična država, ne iskoristi pruženu šansu. Zvanični Beograd propušta priliku da poentira na političkoj gluposti i šovinističkoj agresivnosti Zagreba, sa velikom verovatnoćom da se principijelno i legitimno postavi kao zaštitnik srpskog naroda i njegovih ljudskih i građanskih prava u Hrvatskoj, Bosni, Crnoj Gori i na svim drugim mestima gde su ona ugrožena ili povređena.
Istovremeno, ne treba puno političke pameti da bi se shvatilo kako sva minimiziranja poslednjeg Mesićevog agresivnog nastupa, a pre javno reagovanje novog predsednika Ive Josipovića, predstavlja deo stare političke tehnologije Hrvatske prema svemu što je srpsko: jedan usijava, drugi hladi. Naravoučenije je kao i u drugim sličnim prilikama da se takve poruke ne smeju dočekivati kao nešto što nema političku težinu, jer je takav stav, s obzirom na prethodna iskustva, odlika diplomatske i političke nedoraslosti.
Umesto što nedostojanstveno ćuti, glumeći mudrost, zvanični Beograd bi takođe, kao garant Dejtona, trebalo da podigne glas. Ni mir ni Dejton se ne čuvaju na štetu nacionalnog dostojanstva.
