Tatjana Blidović
Iako je Švedska za mnoge obećana zemlja primer naše zemljakinje Tatjane Blidović pokazuje da je put od dolaska do uklapanja dug i trnovit. Tek posle šest godina provedenih u logoru za izbeglice dobila je boravišnu dozvolu i posle višegodišnjeg zalaganja uspela da nađe svoj posao agronoma za koji je završila fakultet u bivšoj Jugoslaviji.
– To je bilo čisto ispiranje mozga – priča Tatjana, koja je u decembru 1991. došla sa verenikom i objašnjava da tada ništa nisu radili i samo su čekali da ih pošalju nazad u rat. – Ni sama ne znam šta je bilo gore, rat ili šestogodišnje čekanje i neizvesnost.
Jedino što su mogli da rade jeste da čekaju poštu koja je možda donosila boravišnu dozvolu. Pošto takvo pismo nije stizalo pokušavali su da se teše iščekivanjem sledeće pošte. Bez švedskog matičnog broja teško je bilo šta u raditi u ovoj zemlji. Čak se ne mogu ni pozajmiti knjige u biblioteci.
Ali, Tatjana je bila uporna i uspela je da dobije privremenu člansku kartu što joj je pomoglo da sama počne da uči jezik. Na pitanje šta je najvažnije za integraciju, ona odgovara bez mnogo razmišljanja:
– Najvažniji je jezik. Da bi poštovao zemlju u kojoj živiš i da bi se uklopio u društvo moraš naučiti jezik – smatra ona i dodaje da je važno pronaći posao i zarađivati jer je samostalno izdržavanje put do poštovanja i samopouzdanja.
– Onda integracija dolazi sama od sebe. Ali, ako ne možeš da osetiš poštovanje u porodici ili za porodicu, možda zato što ne možeš sam da se izdržavaš, onda ne možeš osećati poštovanje ni prema drugima – napominja ona.
PosaoPosle dugih šest godina konačno su dobili papire i počeli da rade. Ali kao agronom nije mogla da nađe posao. Radila je više godina kao niža medcinska sestra, a jedno vreme vodila je svoju prodavnicu. Onda se javila na konkurs gde su joj ponudili praksu u okviru projekta za zapošljavanje akademsko obrazovanih doseljenika. Od 2001. nakon prakse dobila je stalni posao i sada radi kao diplomirani agronom. |
Pre dolaska u ovu zemlju završila je za agronoma i živela je sa verenikom u Hrvatskoj. Onda je izbio rat.
– Tri meseca smo živeli u selu koje je bilo bombardovano pre nego što smo uspeli da pobegnemo – priča Tatjana.
Ono što su znali o Švedskoj bilo je vezano za muzičku grupu ABBA, automobile "volvo" i premijera Ulofa Palmea.
U sećanju joj je ostao i legendarni švedski skijaš Stenmark koga su Jugosloveni posebno voleli i zbog toga što je vozio skije "elan" koje su pravljene u tadašnjoj Jugoslaviji.
Stigli su sa ratnog područja i osetili blagodeti civilizacije. Bio je decembar i grad svečano osvetljen božićnim svetiljkama, a stan prijatno topao. Sve je izgledalo nestvarno lepo. Međutim, vreme posle dolaska provodili su po izbegličkim logorima širom zemlje.
– Vremenom su rasla i naša očekivanja. Hteli smo da se uključimo u društvo i ovde gradimo našu budućnost – objašnjava Tatjana i dodaje da su tek posle dužeg vremena dobili šansu da uče jezik. – Nismo mogli da se školujemo, ni da radimo, jer smo bili izbeglice bez boravišne dozvole.
