Od 25. avgusta do 10. septembra na Filipinima, u Japanu i Indoneziji se održava 19. Svetsko prvenstvo u košarci. Naša zemlja, pod imenima FNRJ, SFRJ, SRJ, SCG i Srbija učestvovala je na 16 Mundobasketa. Okitili smo se sa pet trofeja najboljih na planeti i po uspešnosti delimo prvo mesto sa Amerikancima. Ipak, poslednji put smo do zlata stigli u Indijanapolisu 2002. Naši košarkaši u “šarenom” sastavu predvođeni selektorom Svetislavom Pešićem, pokušaće na turniru u Aziji da učine naciju ponosnom, a našoj “kraljici igara” donesu još jedno odličje. “Vesti” donose pregled dosadašnjih učešća naših selekcija na završnim turnirima od Argentine 1950. do Kine 2019.
Španski gradovi Saragosa, Tenerife, Barselona, Ovijedo i Madrid bili su domaćini desetog Svetskog prvenstva, koje je bilo na programu od 5. do 20. jula 1986. Jugosloveni su na Mundobasket stigli kao jedan od favorita, zajedno sa već tradicionalnim najvećim rivalima – Sovjetima i Amerikancima. Prvi put još od 1978. i prof. Aleksandra Nikolića jedan naš selektor uspeo je da veže dva uzastopna takmičenja – Krešimir Ćosić. On se zahvalio Ciboninom dvojcu, Knegi i Nakiću, pa ipak iz zagrebačke ekipe stigla je cela petorka (braća Petrović, Cvijetičanin, Čutura i Arapović). Ponovo su se u sastavu našla dvojica veterana (Dalipagić i Radovanović), a šansu su još dobili debitanti: Veljko Petranović (nagrada za odlične partije u plej-ofu), kao i 18-godišnji Vlade Divac, tada velika nada naše košarke (još od Ljubodraga Ducija Simonovića 1967. nije bilo mlađeg debitanta). Na putu do polufinala naši su lako preslišali Novi Zeland, Maleziju, Holandiju, Argentinu, Kanadu, Kinu… I, uz poraz od SAD, stigli do nezaboravnog polufinala.
Drama sa tužnim krajem
U četvrtak, 16. jula 1986. od 22 do ponoći, posetioci u Dvorani sportova u Madridu svedočili su sigurno najuzbudljivijem susretu u istoriji završnica Svetskih prvenstava. Reprezentacije Jugoslavije i SSSR-a pružile su vrhunsku košarku, brojne preokrete, i na kraju, završnicu kakva se retko viđa u karijeri bilo kog sportiste. Plavi, koje je na parketu predvodio nezaboravni košarkaški Mocart, Dražen Petrović, u poslednjih 50 sekundi polufinalnog duela ušla je sa “plus devet”. Ali, tada je počeo triler… Najpre je Arvidas Sabonis, tada 21-godišnjak, pogodio srećnu “trojku” od table, da bi samo tri sekunde kasnije sjajno krilo Valeri Tihonenko spretno iščeprkao loptu Zoranu Radoviću i postigao još jednu! Krenula je ludnica u dvorani! Euforija je dostigla vrhunac. Jugoslovenske košarkaše uhvatila je panika, koju je selektor Ćosić pokušao da preseče tajm-autom. Međutim, posle minuta odmora lopta se “nekako” našla u rukama tada 18-godišnjeg Vlade Divca, koji okružen agresivnim Sovjetima pravi grešku i – SSSR ima napad za produžetak! Valters u poslednjim trenucima pogađa za tri poena i donosi egal (85:85). Potpuni šok od kojeg se nismo oporavili i gubimo u produžetku (91:90). Najefikasniji su bili Petrovići (Dražen 29, Aco 15). Samo minut pogubljenosti koštao nas je finala SP!
Bronzu smo osvojili lakše nego što smo očekivali. Dobili smo Brazil 117:91 u duelu dve umorne ekipe, u kojem su naši delovali svežije. Oproštaj od dresa sa državnim grbom legendarni Dražen Dalipagić je obeležio sa 32 pogotka. U Španiji smo pokazali da smo jedna od najboljih selekcija sveta, nastavljen je niz medalja, ali do dan-danas je ostao žal zbog neverovatno izgubljenog duela od Sovjeta u polufinalu.
U velikom finalu Amerikanci su savladali SSSR (87:85), revanširavši se “zbornaji” za poraz u Kaliju četiri godine ranije.
Diki želeo da ostavi košarku
Vlade Divac je kasnije ostavio neizbrisiv trag u istoriji jugoslovenske i srpske “kraljice igara”, ali je u Madridu 1986. imao vatreno krštenje i neslavan početak reprezentativne karijere zbog izgubljene ključne lopte u polufinalu SP. Nije krio koliko mu je to teško palo:
– Sedeo sam na klupi, držao glavu među rukama i molio Boga da se otvori parket i da nestanem. Rekao sam tad sebi: “Gotovo je sa košarkom, nisi ti za ovaj sport.” I ko zna dokle bih tako plakao, da mi nije prišao Praja Dalipagić i rekao: “U redu je mali, ne brini, vratićeš ti to njima.” Nikada neću zaboraviti njegovu podršku. Pomogao mi je i selektor Ćosić, koji me je dva dana kasnije pustio da igram protiv Brazila za bronzanu medalju, kao da se ništa nije dogodilo. Potpuno mi je vratio samopouzdanje, pa sam tako odlučio da, ipak, nastavim da igram.
Sastav i plasman
Sastav Jugoslavije 1986. u Madridu: Dražen Petrović, Aleksandar Petrović, Vlade Divac, Zoran Čutura, Veljko Petranović, Emir Mutapčić, Zoran Radović, Stojan Vranković, Ratko Radovanović, Franjo Arapović, Dražen Dalipagić, Danko Cvjetičanin. Trener: Krešimir Ćosić.
Rezultati: Novi Zeland 118:81, Malezija 131:61, Holandija 95:74, Argentina 87:68, Kanada 83:80, Kina 106:82, Italija 102:76, SAD 60:69, SSSR 90:91, Brazil 117:91.
Konačan plasman: 1. SAD, 2. SSSR, 3. JUGOSLAVIJA, 4. Brazil, 5. Španija, 6. Italija, 7. Izrael, 8. Kanada, 9. Kina, 10. Grčka, 11. Kuba, 12. Argentina, 13. Francuska, 14. Holandija, 15. Portoriko, 16. SR Nemačka, 17. Australija, 18. Urugvaj, 19. Panama, 20. Angola, 21. Novi Zeland, 22. Južna Koreja, 23. Obala Slonovače, 24. Malezija.
Cvjetičanin sa centra
Ostaće zapamćeno da je Danko Cvijetičanin postigao koš sa naše polovine terena na kraju meča protiv Malezije. Iako je bilo 67 razlike, Cvijetičanin je počeo da skače od radosti, pa se čak bacio na parket. Razlog je bila nagrada fabrike cigareta Vinston – automobil alfa romeo 75, koja je sledovala prvom košarkašu koji postigne koš iza linije centra. Ispostaviće se da je zbog carinskih propisa bilo nemoguće uvesti auto u Jugoslaviju, pa je onda vrednost alfe pretvorena u novac i poklone.
