Od 25. avgusta do 10. septembra na Filipinima, u Japanu i Indoneziji se održava 19. Svetsko prvenstvo u košarci. Naša zemlja, pod imenima FNRJ, SFRJ, SRJ, SCG i Srbija učestvovala je na 16 Mundobasketa. Okitili smo se sa pet trofeja najboljih na planeti i po uspešnosti delimo prvo mesto sa Amerikancima. Ipak, poslednji put smo do zlata stigli u Indijanapolisu 2002. Naši košarkaši u “šarenom” sastavu predvođeni selektorom Svetislavom Pešićem, pokušaće na turniru u Aziji da učine naciju ponosnom, a našoj “kraljici igara” donesu još jedno odličje. “Vesti” donose pregled dosadašnjih učešća naših selekcija na završnim turnirima od Argentine 1950. do Kine 2019.
Posle neučestvovanja u Čileu, treće učešće tadašnje jugoslovenske reprezentacije na planetarnim prvenstvima obeleženo je osvajanjem prve medalje – srebrne, na četvrtom SP održanom ponovo u Rio de Žaneiru 1963. I, to ne samo naše, već i za evropsku “kraljicu igara” uopšte. Bila je to i potvrda kvaliteta jedne generacije naših košarkaša koja je od Igara u Rimu 1960. krčila put ka svetskom vrhu. Prvenstvo je, inače, trebalo da se održi na Filipinima, ali je zbog odbijanja vlasti domaćina da izdaju vize reprezentacijama iz socijalističkih zemalja, prebačeno ponovo u Brazil.
Selektor Aleksandar Nikolić na put u Rio poveo je ekipu koja je već imala visok rejting u Evropi, ali koju nisu svrstavali u favorite za medalju. Ipak, plavi su predvođeni Daneuom, Koraćem i Đurićem dobili redom sve rivale u predtakmičenju (Portoriko, Japan, Peru). Jugoslovenska trojka (bek, krilo, centar) predstavljala je nerešivu enigmu za protivničke odbrane i postigla više od 50 odsto poena za našu ekipu na celom turniru.
U finalnoj grupi, prvi duel imali smo protiv SAD. Iako su gotovo celu utakmicu Amerikanci bili u prednosti, zahvaljujući upornosti Jugoslovena i odličnoj partiji Josipa Đerđe u poslednjih 17 sekundi ušli smo sa egal rezultatom i posedom lopte za slavlje. U tajm-autu dogovoreno je da poslednji šut izvede kapiten Ivo Daneu, i to njegovu specijalnost – poluhorog sa desne strane. Međutim, za njegovu specijalnost znali su i protivnici. Iako mu je bila zatvorena desna strana, naš kapiten se snašao, krenuo na levo i visokim poluhorogom doneo vrednu pobedu našoj ekipi.
– Pamtim taj poluhorog i dan-danas, jer nam je doneo neočekivanu radost. U naredna dva susreta nadigrani su Portoriko i Italija. Dvoboj protiv domaćina Brazila odigran je pred 25.000 gledalaca u dvorani Marakanazinjo i ostaće upamćen po neverovatno gruboj igri domaćina, koju su sudije tolerisale – priča Ivo Daneu.
Znači suđenje katastrofa?
– Kakvo je bilo “deljenje pravde” svedoči i podatak da je i predsednik FIBA Vilijam Džons u poluvremenu intervenisao kod arbitara. Takođe, u prvom poluvremenu nisu nam upisana četiri poena. Dva smo uspeli na intervenciju naše klupe da potvrdimo, ali dva su bila zaboravljena. Uz sve ove okolnosti i njihovog sjajnog košgetera i tada zvanično najboljeg košarkaša šampionata Antonija Paosa Amaurija, valja konstatovati da smo uz najlošije odigranu utakmicu na prvenstvu poraženi sa 71:90.
Posle tri dana pauze, u utakmici koja je odlučivala o tome da li osvajamo medalju ili ne pobeđena je Francuska (99:63). U poslednjem susretu na prvenstvu, protiv SSSR-a, koga do tada nismo pobedili na zvaničnim utakmicama, odlučivali smo o tome koja će medalja zasijati na grudima naših košarkaša.
– Sovjete smo dobili njihovim oružjem – centrima. Petričević (13) i Đurić (32) postigli su zajedno 45 poena i odveli nas na pobedničko postolje (69:67) – nastavlja Daneu. – Tako su, posle tri prvenstva na kojima su medalje osvajale selekcije iz Amerike, Jugoslavija (srebro) i SSSR (bronza) doneli prve medalje na Stari kontinent.
Po povratku u Beograd, 28. maja, avionom karavelom oko 19 sati, započeta je još jedna lepa tradicija. Iako bez zvaničnih ceremonija i govora, već na aerodromskoj pisti plave je dočekalo više od 3.000 navijača. Oni koji nisu stigli na aerodrom, u špaliru na Novom Beogradu priredili su prave ovacije našim srebrnim košarkašima.
I, još nešto: od tog SP 1963. u Rio de Žaneiru zaključno sa poslednjim 2002. u Indijanopolisu naša reprezentacija se nikad nije kući vratila bez nekog od odličja!
Nezadovoljni američki treneri
Na četvrtom SP 1963. američki treneri Džin Mek Gregor, Lu Rusini i Pet Nevil vodili su u Brazilu tri različite selekcije: Perua, Portorika i Japana. Odmah posle prvenstva uputili su zvaničan protest tadašnjem predsedniku SAD Džonu Kenediju zbog loših rezultata svojih zemljaka (završili kao četvrti). Američki stručnjaci su Kenediju predočili da SAD ima najmanje deset jačih reprezentacija od one koja se pojavila u Brazilu i zatražili od predsednika da zameni ekipu selektora iz Atletske amaterske unije stručnjacima iz nacionalnog Saveza, “kako bi se sačuvao ugled američke košarke”!
Euforija
Prvi trijumf nad Amerikancima naši košarkaši su izvojevali na SP u Brazilu 1963. Koliko su obradovali naciju govori i to da je na hiljade ljudi u ranim jutarnjim satima okretalo telefon za sportske informacije kako bi saznali rezultat. Ostalo je zabeleženo da je telefonska služba za sportske rezultate svakog jutra u roku od tri sata dobijala preko 1.500 poziva znatiželjnih ljubitelja “kraljice igara”.
Portoriko pao dva puta
Sastav Jugoslavije 1963: Slobodan Gordić, Radivoje Korać, Miodrag Nikolić, Trajko Rajković, Vladimir Cvetković, Nemanja Đurić, Dragoslav Ražnjatović, Ivo Daneu, Vital Ejstel, Dragan Kovačić, Zvonko Petričević i Josip Đerđa. Trener je i ovog puta bio Aleksandar Nikolić.
Rezultati: Peru 84:67, Japan 95:63, Portoriko 83:78, SAD 75:73, Portoriko 73:57, Italija 85:74, Brazil 71:90, Francuska 99:63, SSSR 69:67.
Konačan plasman: 1. Brazil, 2. JUGOSLAVIJA, 3. SSSR, 4. SAD, 5. Francuska, 6. Portoriko, 7. Italija, 8. Argentina, 9. Meksiko, 10. Urugvaj, 11. Kanada, 12. Peru, 13. Japan.
