Od 25. avgusta do 10. septembra na Filipinima, u Japanu i Indoneziji se održava 19. Svetsko prvenstvo u košarci. Naša zemlja, pod imenima FNRJ, SFRJ, SRJ, SCG i Srbija učestvovala je na 16 Mundobasketa. Okitili smo se sa pet trofeja najboljih na planeti i po uspešnosti delimo prvo mesto sa Amerikancima. Ipak, poslednji put smo do zlata stigli u Indijanapolisu 2002. Naši košarkaši u “šarenom” sastavu predvođeni selektorom Svetislavom Pešićem, pokušaće na turniru u Aziji da učine naciju ponosnom, a našoj “kraljici igara” donesu još jedno odličje. “Vesti” donose pregled dosadašnjih učešća naših selekcija na završnim turnirima od Argentine 1950. do Kine 2019.
Posle Svetskog prvenstva 2006. u Japanu nastavilo se sa poniranjem naše reprezentativne košarke. Razdružili smo se sa Crnogorcima, ali se nismo “razdružili” od loših rezultata koji su se nastavili sledećeg leta kada smo doživeli novi potop na Evropskom prvenstvu. Dragana Šakotu je na selektorskom mestu zamenio Zoran Moka Slavnić, koji je krenuo u radikalno podmlađivanje tima. U Španiji 2007. prvi put smo se pojavili kao Srbija i vratili se posramljeni. Završili smo takmičenje u grupi sa tri poraza, bez trijumfa. Dotakli smo dno, “kraljica igara” nam je bila ozbiljno bolesna. Bilo je krajnje vreme da pozovemo najboljeg mogućeg doktora i on se odazvao. Dušan Duda Ivković je preuzeo reprezentaciju, a dolazak jednog od naših najeminentnijih stručnjaka bio je prvi korak ka boljoj budućnosti, koja je u tom trenutku izgledala maglovito. Moka je na EP 2007. u Španiji “ubacio u vatru” neke nove klince (moskitose, kako ih je zvao), predvođene Milošem Teodosićem, Stefanom Markovićem, Milenkom Tepićem, Novicom Veličkovićem… koji će narednih godina predstavljati okosnicu tima. Nije mnogo vremena trebalo Dudi da od tih talentovanih momaka napravi sjajan tim. Već na evropskoj smotri 2009. stigli smo do senzacionalnog srebra. Sa dna 2007. do samog vrha došli smo za samo dve godine. Naredne 2010. čekalo nas je novo veliko takmičenje – Mundobasket u Turskoj. Više nismo bili autsajderi, vratili smo se tamo gde nam je mesto, pa smo verovali da možemo do velikog finala sa Amerikancima.
Prvi u grupi
Prvu fazu takmičenja igrali smo u Kajzeriju. Uz naš tim Grupu A sačinjavali su Argentina, Australija, Nemačka, Angola i Jordan. Preslišali smo Angolu na premijeri (94:44), a zatim doživeli neprijatan poraz od Nemaca posle produžetka (82:81). Ipak, to nas nije poremetilo i u naredna tri duela beležimo isto toliko trijumfa. Najpre je pao Jordan (112:69), zatim Australija (94:79), a najslađa pobeda je usledila u poslednjem meču. Pala je Argentina (84:82). “Gaučosi” su nas često mučili prethodnih godina, nanosili nam neke neprijatne poraze, ali u Kajzeriju smo uspeli da im se revanširamo. Osvojili smo prvo mesto u grupi i obezbedili plasman u 16 najboljih. U prvoj rundi nokaut faze čekao nas je “večiti” rival i stalna mušterija – Hrvatska.
Hrvati za “predjelo”
“Kockaste” smo redovno pobeđivali, ali su to uvek po pravilu bile teške i dramatične utakmice. I danas se pamti “trojka” Saše Đorđevića, kojom smo srušili Hrvate na EP 1997. U “Sinan Erdem” domu 4. septembra 2010. odigran je još jedan neizvestan duel. To je bio naš verovatno najlošiji dvoboj na Mundobasketu, ali uspeli smo da “izboksujemo” trijumf (73:72), ponajviše zahvaljujući smirenom Aleksandru Rašiću, koji nije grešio u penal završnici. Nenad Krstić je bio najefikasniji sa 16 poena, Rašić je ubacio koš manje, a dvocifren je bio i Kosta Perović (10). “Preživeli” smo bivšu braću, a u četvrtfinalu nas je čekao veliki dužnik – Španija. “Furija” je u Tursku došla bez Paua Gasola, svoje najveće zvezde, ali i dalje je to bio fantastičan tim i jedan od favorita za najsjajnije odličje. Svih 15.000 gledalaca se natiskalo u istanbulski hram košarke da isprati jedan od derbija eliminacione faze. Za razliku od duela protiv Hrvata, kada smo bili vidno stegnuti, protiv Španaca nam se “otvorilo”. Zatrpavali smo “furiju” sa svih strana – imali smo izvrstan šut sa distance (15 ubačenih “trojki”). Dilemu oko pobednika je, ipak, otklonio nova zvezda evropske košarke Miloš Teodosić, dalekometnim hicem preko Horhea Garbahose. Bio je to pogodak koji se i danas prepričava i rado gleda na Jutjubu, jedan od “onih” momenata za slavu i pamćenje… Najefikasniji su bili Marko Kešelj (17 poena), koji je Špancima “spakovao” pet “trojki” iz šest pokušaja, koliko je postigao i Novica Veličković.
Turci iz auta
Ušli smo među četiri, medalja je bila nadohvat ruke. U polufinalu su nas čekali Turci, ali na krilima sjajne pobede protiv Španije bili smo uvereni da ćemo izaći na megdan “drim timu” u velikom finalu i da domaćin ne može da nas zaustavi. Odigrali su “orlovi” još jedan meč za pamćenje, ali tog 11. septembra 2010. umesto naših asova u finale se “plasirao” sudijski trio, načinivši jednu od najvećih krađa u istoriji igre pod obručima. Na semaforu je svetlelo 82:81 za naše, kada je posle tajm-auta loptu u ruke uzeo Kerem Tunčeri. Krenuo je u prodor, tom prilikom je čitavim stopalom bio van terena, ali arbitri nekim čudom to “nisu primetili”. U nastavku, turski bek polaže loptu u koš i donosi svojoj ekipi finale, a nas baca u očaj… Zaslužili smo samu završnicu i odličje, ali ono nam je oteto. Ponovo je Kešelj bio sjajan sa 18 koševa i četiri trojke (Krstić i Duško Savanović ubacili po 15).
Posle ovog šoka nismo imali snage da se psihološki vratimo, pa smo u okršaju za bronzu glatko poraženi od Litvanije (99:88, Veličković 18, Kešelj 12). Vratili smo se kući sa “drvenom” medaljom, razočaranje je bilo ogromno…
Sastav Srbije
Na Mundobasketu 2010. smo bili jedna od najmlađih ekipa, predvođeni iskusnim vukom Dudom Ivkovićem. U sastavu smo imali čak osam košarkaša ispod 24 godine – bekovi: Miloš Teodosić (Olimpijakos), Milenko Tepić (Panatinaikos), Aleksandar Rašić (Partizan), Ivan Paunić (Aris), Stefan Marković (Beneton).
Krila: Marko Kešelj (Olimpijakos), Nemanja Bjelica (Kaha Laboral).
Krilni centri i centri: Duško Savanović (Valensija), Nenad Krstić (Oklahoma), Kosta Perović (Barselona), Novica Veličković (Real), Milan Mačvan (Hemofarm).
Amerikanci šampioni
Predviđalo se da će u Turskoj konačno biti viđeno veliko finale SAD – Španija, koje su četiri godine ranije sprečili Grci pobedivši Amerikance. Međutim, sada je Srbija rekla “ne” tim prognozama izbacivši Špance u četvrtfinalu, a do finala su kasnije stigli Turci. Nisu bili ravnopravan rival Amerima u završnoj predstavi, koji stižu do zlata trijumfom 81:64. U tom timu je bilo sjajnih košarkaša (Stef Kari, Kevin Durant, Derik Rouz, Rasel Vestbruk, Lamar Odom…), a predvođeni su bili čuvenim trenerom “K” (Majk Kšiševski).
