Od 25. avgusta do 10. septembra na Filipinima, u Japanu i Indoneziji se održava 19. Svetsko prvenstvo u košarci. Naša zemlja, pod imenima FNRJ, SFRJ, SRJ, SCG i Srbija učestvovala je na 16 Mundobasketa. Okitili smo se sa pet trofeja najboljih na planeti i po uspešnosti delimo prvo mesto sa Amerikancima. Ipak, poslednji put smo do zlata stigli u Indijanapolisu 2002. Naši košarkaši u “šarenom” sastavu predvođeni selektorom Svetislavom Pešićem, pokušaće na turniru u Aziji da učine naciju ponosnom, a našoj “kraljici igara” donesu još jedno odličje. “Vesti” donose pregled dosadašnjih učešća naših selekcija na završnim turnirima od Argentine 1950. do Kine 2019.
Umesto da sredinom devedesetih svako gleda svoja posla i misli na lepše stvari, nekadašnju Jugoslaviju je zadesio suludi rat. Beogradu je oduzeto domaćinstvo 12. svetskog prvenstva 1994, a naš nacionalni tim nije bio u mogućnosti zbog sankcija da brani šampionski tron. Raspala se jedna velika zemlja i reprezentacija, novi domaćin je bila Kanada (Toronto i Hamilton), što su iskoristili Amerikanci da na “domaćem” terenu osvoje zlato ispred Rusije i Hrvatske.
Bez Divca
“Osveta” je usledila četiri godine kasnije, ponovo u Atini. Kao i tri godine ranije na EP, izabranici selektora Željka Obradovića su redom preslišavali rivale u dvorani “Mira i prijateljstva”, iako su zbog čuvenog “lok auta” američkih košarkaških profesionalaca “plavi” ostali bez Vlade Divca, a SAD bez “drim tima”. Put do zlata nam je bio otvoren, mada su to isto želeli Litvanci, domaćini Grci, Rusi… sa kojima smo se na kraju i sastali u finalu. U odnosu na Evropsko prvenstvo 1997. novajlije su bili Šćepanović, Lukovski i Drobnjak, a ekipa je u glavni grad Grčke otišla sa rekonvalescentom Đorđevićem, bez Danilovića i Savića, standardnih članova prve petorke. Međutim, već prvi dueli pokazali su da su “plavi” izvanredno fizički spremni, pa su lako savladani Portoriko, Rusija, Japan, Kanada…
– U drugom krugu prvi protivnik bila je Grčka, koje smo neočekivano ubedljivo dobili. Potom je usledio duel sa Italijom, koju je prvi put na velikom takmičenju predvodio bivši jugoslovenski selektor i moj dugogodišnji učitelj Bogdan Tanjević – priča Dejan Bodiroga. – Bila je to vrlo izjednačena utakmica. Italija je dugo vodila, ali smo ih mi stalno stizali. Kada smo tri minuta pre završetka, posle napada koji je trajao čitav minut, poveli sa 57:56, činilo se da ćemo ponovo trijumfovati. Međutim, “trojkom” Majersa i pogocima i slobodnih bacanja Gregora Fućke, “azuri” su 30 sekundi pre kraja poveli sa 61:60 i ostvarili u tom trenutku izuzetno važan uspeh.
Posle ovog poraza usledila je egzibicija protiv Kanade i jedna od najubedljivijih pobeda ostvarenih na Svetskim prvenstvima (95:55), a nismo se mnogo mučili ni sa Argentinom.
– Po ko zna koji put na putu do finala isprečili su se Grci. Nismo blistali, ali smo zahvaljujući tandemu Bodiroga – Rebrača, koji je na svojim plećima izneo teret još jednog trijumfa i to posle produžetka od pet minuta – priseća se “zlatna rezerva” Saša Obradović. – Finale protiv Rusije bilo je izuzetno dramatično. Posle našeg vođstva na početku (10:7), vrlo dobri ruski tim, odličnom taktikom selektora Sergeja Bjelova, serijom od 6:0 prelazi u vođstvo, koje održava do kraja prvog poluvremena. Poenima Šćepanovića i Rebrače početkom drugog dela prišli samo na “pola koša” (34:35), ali raspoloženi Rusi ostvaruju sedam poena prednosti (35:42). To kao da nas je probudilo. “Trojkama” Šćepanovića i Topića, uz četiri pogotka Bodiroge, pravimo seriju 10:3 i prvi put posle dužeg perioda – izjednače (45:45).
Đorđević u svom stilu
Posle izjednačenja na 50:50, nervozna igra, prouzrokovana činjenicom da se radi o borbi za zlatnu medalju, kao da je u narednih pet i po minuta okovala ruke košarkaša oba tima, pa za to vreme nije postignut nijedan poen. Selektor Željko Obradović koristi poslednji adut, kapitena Sašu Đorđevića.
– Kao i mnogo puta do tada Sale nije izneverio. Đorđevićevom “trojkom”, uz četiri realizovana slobodna bacanja, plavi prelaze u vođstvo (57:56), a onda na scenu stupa Rebrača. Sjajnom rampom nad Mihajlovim sprečava Ruse da povedu, a posle drugog promašenog slobodnog bacanja Topića hvata loptu i dvadesetak sekundi pre kraja poentira za vođstvo (60:56). Sve je bilo gotovo. Dva poena Mihailova u poslednjim stotinkama utakmice bila su dovoljna samo za konačnih 64:62 za Jugoslaviju i četvrto svetsko zlato u vitrinama Košarkaškog saveza Jugoslavije – zaključuje Saša Obradović.
Može se reći da u odlučujućem susretu za najsjajnije odličje nismo pružili igru kao u finalima u poslednjih nekoliko godina (1995 – 1997). Odlična ekipa Rusije odigrala je za čistu “desetku”, ali vanserijski kvalitet Bodiroge, Rebrače i Đorđevića materijalizovani su u pravom trenutku, u poslednja, presudna tri minuta finala.
Atina 1998.
Sastav Jugoslavije 1998: Dejan Bodiroga, Vlado Šćepanović, Saša Obradović, Nikola Lončar, Dragan Lukovski, Miroslav Berić, Aleksandar Đorđević, Željko Rebrača, Predrag Drobnjak, Nikola Bulatović, Dejan Tomašević, Milenko Topić. Trener: Željko Obradović.
Rezultati: Portoriko 80:66, Rusija 82:74, Japan 99:54, Kanada 95:55, Italija 60:61, Grčka 70:56, Argentina 70:62, Grčka 78:73, Rusija 64:62.
Konačan plasman: 1. JUGOSLAVIJA, 2. Rusija, 3. SAD, 4. Grčka, 5. Španija, 6. Italija, 7. Litvanija 8. Argentina, 9. Australija, 10. Brazil, 11. Portoriko, 12. Kanada, 13. Nigerija, 14. Japan, 15. Senegal, 16. Koreja.
