"Kad si već slobodan", savetovao ga je pisac, "zašto ne počneš najpre malo i da čitaš?"
Zaista, sve je manje onih koji čitaju, a sve više onih koji pišu.
I sve je više nekadašnjih moćnika koji svoje živote žele da pretoče u knjige, ma kakve im se posledice lupile o glavu.
Lafontenovi dobro zbrinuti mravi menjali bi svoje udobne domove zatrpane blagostanjem i antikvitetima za neizvesna zanimanja cvrčaka pošto su se uverili da cvrčci zimi više ne umiru od gladi, već se vraćaju preplanuli sa skijanja u Švajcarskoj.
Donedavno su se, tako, naši disidenti mogli izbrojati na prste jedne ruke. Danas svi žele u disidente! Čak i oni koji su ih do juče gonili tvrde za sebe da su oduvek bili disidenti, samo što to niko nije primećivao.
Da bi čovek danas bio originalan, trebalo bi da pređe u režimske pisce. Oni su tako usamljeni…
Pošto su, dakle, pokupili sve što su mogli, mnogi bi sada da otmu i prisvoje ček i poslednje utočište večitih gubitnika – pisanje kao sudbinu! Iza Potemkinovih kulisa moći izgleda da tinja neugasli strah od zaborava, pun zebnje da se nekako zaštite sopstvene, često krivotvorene, biografije, pisanjem lažnih životopisa.
Donedavno prezrena, artistička zanimanja ulaze sve više u modu.
Ispunjava se kosmička pravda. U dečjim sobama spavaju sve do podneva čudni dečaci-biljke, sinovi uticajnih i moćnih ljudi, koji su celog života stajali s obe noge čvrsto na zemlji. Klinci beže u san. Ta odsutna, bledolika deca paperjastih brada dugih kosica, s izgledom ranih hrišćanskih mučenika, preziru konformizam svojih očeva. Hoće da budu umetnici! Gradeći drugima srećnu budućnost, očevi su zbog prevelike zauzetosti, izgleda, zaboravili na budućnost sopstvene dece.
Poput mesečara, oni prolaze kroz salone u kojima sede gosti; bosi i zaneti, a da nikome ne kažu ni dobar dan. Oni su iznad toga. Mada su im plakari puni skupe odeće, odevaju se u izlizani i zakrpljeni džins. Preziru sve, pre no što su išta sami napravili.
Na putu prema umetnosti, zalutali su na heroinsku stazu, odakle nema povratka.
Ne pada im na pamet da odu na selo i sahrane rođenu babu.
Čitaju Tibetansku knjigu mrtvih. Bliži su im davni tibetanski mrtvaci od rođene babe.
Prolaze preko trgova na kojima narod traži slobodu i hleba, ali oni ništa ne čuju. Na ušima im slušačice vokmena iz kojih grme neki daleki prekookeanski orkestri.
Paralisani velikom prošlošću svojih očeva, dečaci-biljke spavaju dvadeset sati dnevno, čekajući nešto važno da ih probudi.
Popodne odbauljaju do frižidera da popiju mleko.
"Pssst! Tata piše memoare", kaže mama.
Preko puta Crnotravci grade kuću.
"Kad pada 1. maj?" pita predradnik.
"Četvrtog ili petog, jebem li ga!", odgovara Crnotravac žvaćući slaninu.
