Divljaci u nekoj zabiti gde napredna ljudska noga još nije kročila, uhvate Srbina. Uvežu ga ko salamu i pristave kazan da ga zgotove, sve se oblizujući.
– Braćo divljaci! – zavapi Srbin. – Imate li vi Beograd na vodi, brze pruge, bus plus…?
– Nemamo.
– A, imate li Vučića na svih tri minuta na televiziji i svakog dana na po pola svake novine?
– Nemamo.
– Zar nemate blagostanje u vidu kresanja plata i penzija, uterivača dugova državi i žandarme koji jedino ne smeju da biju premijerovog brata?
– Aman, nemamo!
– PA OD ČEGA STE ONDA TAKO PODIVLjALI?!
Ne znamo kako je zalutali, nesrećni srpski Robinzon završio u ovom vicu, ali znamo kako je milionima Robinzona osuđenih da žive na ostrvu jada i čemera, zvanom napredna Srbija.
Na tom grebenu beznađa ludilo, ono zarazno, opako, uzima maha. Zato može da se dogodi nezamislivo: da čovek iz čista mira, pred ženom i decom, zbog štete na kolima od devet evra, prosvira srce drugom čoveku.
– On ne radi, ni žena, a decu vodio na lekarsku kontrolu… Nešto u njemu puklo… – pokušali su da ga odbrane rođaci i poznanici.
Nema tu odbrane. Ni pred sudom, ni pred sopstvenom savešću, ni pred Bogom, za koga fizičar Hoking reče da ga nema.
Vojni ratni veterani, pak, prete da će krenuti da seku prste ne bude li im se bedni status popravio. Neki nesrećnik u Kruševcu zakucao je ekser kroz šaku i tako defiluje pred novinarima, jer više ne zna od čega će da živi…
A koliko tek njih ne dospe pred kamere i na novinske stupce? Ko sve umire daleko od očiju javnosti, tiho, kao zgažen pas, ili onaj beskućnik sa ranjavim nogama što su ga "sugrađani" u centru Beograda preskakali opruženog na stepenicama sve dok nije skončao?
Imamo, dakle, lude, imamo očajne, imamo ledeno bezosećajne i ta zaraza nas kosi gore nego ebola. Svi nabrojani poslednji pogled upućuju Njemu Svemogućem U Zemlji Srbiji i njegovoj kamarili koja isisava i poslednja zrnca snage, nade i vere iz ovog napaćenog naroda.
Koga Svemogući prizove prstom, ili javno pohvali – živeće. Ostali neka se snađu, popravni ispit je stalno otvoren, pokajte se, o vi grešnici, i naći će se korica hleba i za vas, nedostojne.
Ipak, ima nade: pričao sam sa nekim ljudima koji Svemogućem i dalje veruju. Uvereni su da su ove muke samo prolazne, da se valja malo pritrpeti, kao kad smo krvarili po Ceru, Kolubari i ubijali nas za jedne cokule dok smo skapavali preko Albanije, a onda smo vaskrsli iz krvi i pepela.
Pokušavam da se, umesto ludilom kojim nas njegovi satrapi zasipaju sa svih strana, nadahnem njegovom lažnom verom koja nema ni glave, ni repa, ali i dalje ima poklonike. One što bapske priče i šuplje fraze čekaju kao spasonosni dažd s neba usred paklene suše.
Ne ide mi.
Ne verujem.
Bojim se.
Ne Njega Svemogućeg, nego svega što On radi.
Bojim se što, na primer, anonimni tast i tašta ne da nisu smeli da se pohvale ko im je zet, nego nisu smeli ni da zucnu najbližoj familiji.
Postali su zatočenici slavnog mladoženje.
Smešteni u zlatni kavez nadomak kasarne u Klupcima u kojoj sam ’85. godine menjao ogradu, ne sluteći pored kakve slavne buduće tazbine prolazim tegleći bodljikavu žicu dok je oktobarska kiša probijala do kostiju.
Neću taj put, izlizan od silnog citiranja koji vodi u Pakao, a popločan je arapskim zlatom, zapadnim evrima i Putinovim padobrancima. Na kraju tog puta je kolektivni kazan, u koji ćemo skakati jedan po jedan, uz bubnjeve divljaka, svojih komšija i novopečenih prijatelja.
Čuvajte razum, ako Bog da – neće ni ovo dugo.
