Obrazom krpimo rupe na stomaku

Slobodan Ristović

 

Ovo je njegova četrnaesta knjiga poezije, napisao je dva romana i nekoliko knjiga priča. Zastupljen je u više antologija, a prevođen je na nekoliko jezika. "Dozivanje Boga" svoju promociju doživelo je i u Oslu, a književni kritičar i publicista iz Brizbejna Dragan Tepavčević izabrao je ovu knjigu za svoj doktorski rad, jer Ristovića smatra jednim od najznačajnijih i najboljih srpskih pesnika na početku ovog veka.

Da li je poezija božji dar?
– Biti pesnik to znači ispaštati svoj greh pesmom. Pesnik je trusno područje. Pogrešno je mišljenje da su pesnici miljenici Boga i da su kao takvi povlašćeni, da u tome uživaju. Ne. Oni su već rođenjem grešnici. Ko je to i kada zaslužio – to je ono što će tražiti. Pesnik je bliži nožu, nego hlebu koji se tim nožem seče. Nad njim vlada nevreme, pogrom, opojno mamkanje na samoštetu.

Izgleda kao da savremeni svet više ne haje za reči, a sve manje negujemo sopstveni jezik…
– Reč je jedina mogućnost ponovnog vaskrsnuća sveta. Jedna od najvećih tragedija čovečanstva je urušavanje reči. Sve druge nesreće su manje. Kad umre reč u jeziku nekog naroda, sav je taj narod ne može ožaliti, jer je tim gubitkom jezik zanemoćao. Naš jezik svakim danom postaje takav. Mi kao narod postajemo što i jezik. U našem narodu, a i jeziku vlada kuga. Uviremo u nemluk i mutavost.

Koji je zadatak pesnika?
– Trudim se da poezijom čuvam svaki izdanak reči. Da je štitim i udomljavam pisanja i govorenja radi. Knjiga će uvek imati svoje podanike, ne postoji nijedna roba koja može tako da postane prisna sa čovekom. Čovek uzimajući knjigu rukuje se sa Bogom. Na taj način čovek održava svet. Oni koji misle da će elektrorečje nadmoćati knjigu u velikoj su zabludi.

Gde smo danas?
– Mi smo danas u slepoj ulici. Nesreća bi bila manja kada bi se mogli vratiti u nazad. Elem, tamo se ne može, jer je prošlost zazidana. Nalazimo se u tunelu koji nema tavanicu. Znači, izlaz je nebo. Nas seobe već godinama vode u tom pravcu. Otuda smo mi NEBESKI NAROD. Nema u tome nikakve pobožnosti. Bog je odavno napustio ove krajeve. To su komunisti dobro primetili. Zbog toga su nas lakoćom i otpremali naviše. Ovo danas ni u budućnosti nije moglo da se smisli. Mi smo prekoračili budućnost. Nalazimo se u vremenu koje ni Tesla, Da Vinči ni Dostojevski nisu i ne bi mogli predvideti. Ovolika epileptičnost nije poznata medicini.

Kako se poezija suprotstavlja politici?
– Kosovo je postalo grob koji zarasta. Pod tim krovom će se tek ponekada oglasiti cvrkut udaljenih uspomena. Kosovo ćemo zauvek izgubiti kada izgubimo poeziju o njemu. U tom smislu je poezija važna za neki narod, za naciju, budućnost. Nažalost, naši pesnici brane Kosovo ispijajući pivo u bašti Ruskog cara u Beogradu. A političari trguju, oni u fasu znaju koliko vredi Kosovo, a prodaju tako da se i kupci čude. Mnogi od njih su po zanimanju patriote. Oni će dokusuriti i dotamaniti sve što nam je preostalo. Većina srpskih političara se više i kvalitetnije zalaže za propast Srbije od samih Albanaca… Oni su postali šiptarski vazali sa mestom boravka u Srbiji, sa platom i privilegijama u Srbiji, sa mogućnošću da nikome ne odgovaraju, pogotovo ne svom narodu.

Kako danas žive obični ljudi?
– O čoveku ne brine niko. Veliki si, ako si na položaju, ako si vlast i vlasnik velikog kapitala. Svi ostali su mali ljudi; oni nisu potrebni vlasti, ne trebaju im bolesni, nezaposleni, penzioneri, deca ometena u razvoju, ostavljena, deca sa natprosečnim uspehom u školi, ni oni koji neće glasati za njih.

Ima li danas pravde?
– Pravda je poput table oblepljene nepravdom, ona se prosto ne vidi. Sistem je uglavnom prohtev onih koji su ga osnovali, tako da je ljudska pravda zasnovana na interesu. Današnji pravni sistem je piljarnica loših zakona koji su pravljeni za čivutske potrebe njihovih vlasnika, to je običan bašibozluk koji urušava ljudsko dostojanstvo. Građanin nije u obavezi da završi pravni fakultet da bi to razumeo. Današnja pravda je estradnog karaktera i služi za zabavu pojedinaca i grupa. Po ovoj pravdi se neće pamtiti ni sudije ni nepravednici, to će biti jedino pravedno.
 

Šta je sa intelektualcima?
– Najveće poniženje doživljavaju intelektualci. Žižak sramote najviše njih napada. Svi misleći ljudi u Srbiji imaju visok pritisak ili šećer. Oni koji kažu da ga nemaju nisu dobro pregledani.

Šta je najviše propalo u srpskoj kulturi, a šta je ostalo?
– U srpskoj kulturi se urušio moral. A on je krov svemu. Gde se to dogodi, memla nagrize celu kuću. Doduše, kod nas je odavno sve bilo pripremljeno za toj pogrom. Narod je obrazom krpio rupe na stomaku. Ljudi koji su prisiljeni na to, izgube pojam o kulturi. Uzalud nam je je vidovdanski običaj iznošenja vrednosti na sunce, kada su mnoga kulturna dobra u vlasništvu pojedinaca.

Zašto je savremeni svet lud za rijaliti emisijama?
– Šta je savremeni svet? Ovo bi moralo da bude svakodnevno pitanje. Savremeni svet se deli na otuđene i one koji ulažu u otuđenost. Treba se setiti vremena od pre dvadesetak godina, kada je plata bila dvadesetak maraka. Toliko je koštala haljina devojke, jer je bila od komadića krpica, nekoliko šljokica, trake čipke, đinđuva. Knjiga je postala neobavezna u školama. Učiteljima je zabranjeno da savetuju i vaspitavaju. Prava onih koji o pravu ništa ne znaju jer su bez iskustva, postalo je veće od onih koji se u to razumeju. Gluposti svih vrsta, razvrat, sloboda omalovažanja, veličanje kriminala, pojava njihovih radenika, postala je moda. Televizija je postala osiromašeni uranijum u vidu slike i zvuka.

Od čega živi pesnik u Srbiji?
– Rođeni pesnik je urođena nesreća. Ovi drugi su veštačko bilje. Danas svako ko ima novca, primećeno radno mesto, na primer na televiziji, dorađeno i dograđeno telo, olako postaje pisac, pogotovo spisateljica. Ja bih mogao od svoje poezije da kupujem hleb i umrem sit od njega. Od zbirke poezije može da se zaradi, ako je ona ušla u narod, zaradi se samo srpska tvrdnja – pusti budalu. Ono što pravi pesnik zaradi je njegova zaostavština. To su reči koje ne može pojesti žižak, ojesti memla, zatrovati razno belosvetsko zaprašivanje. Ako nas nešto i neko uništi, to ćemo biti mi. Srbija štedi na kulturi, da bi izgubila sebe. Naša politika je "zaglupljuj da bi vladao". Valjda im je pogrešno protumačena Konfučijeva tvrdnja "Glup je srećan".

Imamo li budućnost?
– Živimo u budućnosti koja nas je izneverila. Izgleda da to i jeste cilj naše civilizacije. Došlo je vreme za uživanje u ubijenim vrednostima. To je svojevrsno lešinarenje.

A naša deca?
– Imam šestoro dece kojom se ponosim, ali sam i posramljen bezobrazlucima države koja misli da su Srbiji važna samo deca političara, da samo oni imaju pravo na ono što njihovi roditelji propovedaju, povremeno po potrebi. Ne žive deca od jednog dukata, gospodo, koji nije iz vašeg džepa izvađen. Deca žive od budućnosti koju im treba graditi. A ovde je vreme otimačine oko nabavke placeva za zidanje prošlosti. Ubrzo u Srbiji neće biti potrebe ni za grobljima, jer niko se neće sahranjivati. Srbija će biti u izbeglištvu.