Članovi Srpske pravoslavne omladine SPOJI iz Inzbruka, posle 20 humanitarnih akcija za najugroženije porodice na Kosovu i Metohiji, uputili su pomoć i srpskim familijama u Karlovcu, Vojniću i Dvoru na Uni.
Bila je to osma akcija ovog udruženja za zemljake u Hrvatskoj u proteklih 12 godina koliko SPOJI postoji. U ovom plemenitom poduhvatu imali su nesebičnu pomoć sveštenika Eparhije gornjokarlovačke Radoslava Anđelić, Branka Santrača i Jugoslava Maksimovića. Ukupna vrednost ove akcije je iznosila 3.345 evra.
Slatkiši za decu
Prvo je pomoć stigla Manojlovićima iz Gornjeg Sjenička, kod mesta Skakavac u blizini Karlovca. Ljuban (51), njegova supruga Milena (42) i sinovi Branko (14) i Miloš (11) žive od socijalne pomoći od 1.600 kuna (oko 212 evra) i dečjeg dodatka od 673 kune (89 evra).
Manojlovići se bave poljoprivredom, imaju dve krave, 15 ovaca, nekoliko svinja i kokoške. Branko i Miloš idu u školu u Skakavcu. Hranu imaju, ali ne mogu sebi da priušte dodatne namirnice i odeću. Pošto im je kuća prilično stara i oronula, kupljena su im nova ulazna vrata i veš mašina. Donaciju od od 617,60 evra u ime SPOJI predao im je sveštenik Radoslav Anđelić, koji je deci u ime organizacije iz Inzbruka uručio i slatkiše.
Radost je potom stigla u petočlanu familiju Maljković iz Dvora na Uni. Milorad (47) i Anka (44), sa decom Radomirom (21), Milom (10) i Marinom (7), takođe imaju skromna primanja. Niko od njih nije zaposlen, a Radomir ponekad ide u dnevnicu. Jedini prihod im je dečji dodatak od 600 kuna (80 evra), a poljoprivreda im je jedini izvor hrane. Devojčice idu u školu u Dvoru na Uni, udaljenom petnaestak kilometara. Dodatni problem stvara to što se do njihove kuće može doći samo traktorom jer je put neprohodan. Od države su dobili kuću u drugom mestu koje se zove Pedalj jer spadaju u ugrožene porodice. Kako bi se brže uselili u novi dom, SPOJI im je obezbedio laminat za 70 kvadrata i veš mašinu. Ukupnu pomoć vrednu 861,40 evra kao i nešto slatkiša im je predao sveštenik Jugoslav Maksimović.
Skrivanje po šumi
Srpska pravoslavna omladina olakšala je život i Vujićima iz Vojnića. Svetozar (41) i Rada (37) žive sa sinovima Mariom (15), ćerkom Elenom (9) i bakom Nevenkom (67). Niko nije zaposlen, mesečno primaju 380 kuna (51 evro) dečjeg dodatka. Poljoprivreda im je jedini izvor hrane, a ponekad prihoduju i od rada u nadnici. Uprkos tome što su im 1995. godine zapaljeni pomoćni objekti, nisu napuštali ognjište. Na apele da im se pomogne država se oglušila jer se nisu vodili kao izbegla i raseljena lica. Tokom “Oluje” krenuli su ka Srbiji, ali im je kolona bila presečena. Mesecima su se krili po šumi dok se nisu vratili u kuću bez vrata, prozora i nameštaja. Još tada je bio oštećen krov, koji je dugo prokišnjavao, pa će im pomoć organizacija SPOJI u kupovini građevinskog materijala vrednog 1.967 evra dobrodošla. Renoviranje je počelo.
Srpska pravoslavna omladina Inzbruka obećava da će nastaviti da pomaže nevoljnicima, pozivajući sve koji mogu da učestvuju u tim humanitarnim akcijama, uz tradicionalni pozdrav: “Kako radili tako nam Bog pomogao.”
Povratak na ognjište
Porodica Manojlović je posle “Oluje” živela jedno vreme u Republici Srpskoj, a potom u selu Venčane kod Aranđelovca. U Gornji Sjeničak su se vratili 1999. Kuća je bila skoro uništena, bez vrata i prozora, zarasla u korov. Čekao ih je veliki rad kako bi kuću osposobili za život, a u tome im je 2002. veliku pomoć pružila nemačka organzacija Tehniše hilfsverk 2002. Ljubanovi roditelji su se u međuvremenu upokojili.
I Maljkovići proterani
Anka Maljković je rodom iz Velike Kladuše u Bosni i Hercegovini, pa je 1992. godine zbog građansko rata izbegla u Dvor na Uni. Tu je upoznala budućeg supruga Milorada. Nažalost, tri godine kasnije morali su opet da zbog “Oluje” iz Gornje Stupice izbegnu u Srbiju. Vratili su se pre nekoliko godina sa željom da očuvaju domaćinstvo.
