U okviru Komiteta formirane su tri sekcije: revolucionarna, propagandna i finansijska. Članovi Izvršnog odbora u Vranju, 1. septembra po novom kalendaru 1903. godine, položili su zakletvu u Gradskoj crkvi Svete Trojice. Za predsednika je izabran kapetan Živojin Rafajlović, sekretara učitelj Mihailo Stevanović – Mile Cupara, za blagajnika kafedžija Panta Jovanović, dok su članovi postali inspektor monopolske uprave duvana Milan Graovac, šef železničke stanice Svetislav Lukić, apotekar Velimir Karić, trgovac Toma Stajić, apotekar Pera Kušaković, sudija Toma Đorđević, profesor i direktor Gimnazije Sima Zlatičanin, veterinar Boža Dragićević, vlasnik fabrike cokula i vojni liferant Rista Đorđević Kalašče i drugi uticajni Vranjanci.
Izvršni odbor u Vranju imao je zadatak da prihvata četnike iz svih srpskih krajeva, da organizuje gerilsku vojničku obuku i da ih naoružane prebaci preko granice u Staru Srbiju i Makedoniju. Korišćeni su najčešće prelazi kod Buštranja i Lepčinca. Pre odlaska komite su se pričešćivale u manastiru Sveti Pantelejmon u selu Lepčincu koje je tad bilo na srpsko-turskoj granici… Mnoge terzije, među kojima i Zafir Stošić Ježa sa sinovima, šili su odelo za prve srpske četnike.
Četnici su bili obučeni u odelo seljačkoga beloga ili suroga sukna, sa dokolenicama do opanaka, s uskim čakširama, džemadanom, s oficirskom pelerinom i šubarom kalpakom sa dvoglavim belim orlom.
Rista Đorđević Kalašče putovao je po svetu, stalno boravio u Solunu, na Kosovu otkupljivao pšenicu. Znao je dobro prilike koje su vladale u neoslobođenim srpskim krajevima i o svemu izveštavao, prvo dr Gođevca, a kasnije i vicekonzula Kraljevine Srbije u Skoplju, pesnika i diplomate Milana Rakića.
Snabdevao je komite cokulama, jer je u to vreme imao fabriku vojničkih cokula u kojoj je radilo 40 radnika. Bio je zadužen sa drugim viđenijim Vranjancima: Cuparama, Vlaincima, Golčevcima, Bunuševcima i drugim da komite snabdeva hranom. Od svih aktivnosti, najglavnije je bilo naoružavanje i prebacivanje komitskih četa preko granice.
Čete su bile naoružane puškama, od obične ostraguše-martinke do najmodernije repeterke. Bombe su bile od primitivne kutije za konzerve do do onih najsavremenijih. Svaki četnik imao je ručne bombe srpskoga tipa, u obliku pljosnate čuturice. Prebacivanje komita preko granice u reonu Pčinje bilo je povereno iskusnim vodičima. Vodič, tridesettrogodišnji Stojan Simonović Koruba, rodom iz Šapranca, u pokret se uključio još 1904. godine. Vešt, lukav i hrabar i četničkoj borbi beskrajno odan, često je prelazio granicu.
Stojan Koruba je bio naoružan jednom pozamašnom sekirom i brzometnim karabinom, koji je nosio ispod kušljaka. Bio je siguran prenosilac instrukcija četama koje su delovale na turskoj teritoriji. Preveo je preko granica na tursku teritoriju preko 200 četa. Pored Stojana Korube to je veoma uspešno radio i komita Stoilko iz sela Svete Petke kod Klenika.
Vojvoda Skopljanče
Đorđe Ristić, rođen u Peći 1875. ili 1879, zvani Skopljanče, bio je slavni vojvoda, koji je četovao po Staroj Srbiji. Gimnaziju je završio u Skoplju, nakon čega je upisao Podoficirsku školu u Beogradu 1904. godine. Uživao je veliko poštovanje Izvršnog odbora u Vranju. Sa činom narednika prešao je srpsko-tursku granicu i u Staroj Srbiji započeo sa svojim četničkim danima. Zbog pokazane hrabrosti brzo je stekao zvanje vojvode. Skopljanče je bio u vrlo dobrim odnosima sa vojvodom Kostom Pećancem. Učestvovao je u bitkama na Gugljinu, Petraljici i Čelopeku. Umro je od posledica dugotrajnog četovanja. Sahranjen je u Nišu, gde mu je Narodna odbrana 1913. podigla spomenik.
