Dragoljub Čupković, prošlogodišnji dobitnik Plakete Za značajan doprinos stvaranju dobrih međunacionalnih odnosa i kvaliteta suživota u gradu Kninu, obratio se javnosti otvorenim apelom kako bi skrenuo pažnju da već 25 godina ne može da ostvari pravo na obnovu porodične kuće u selu Oton Bender, 16 kilometara od Knina, koja mu je uništena tokom vojno-policijske akcije “Oluja” u avgustu 1995. godine.
U pozivu medijima da se pozabave “i njegovim slučajem”, Čupković navodi da nema institucije u Hrvatskoj kojoj se do sada nije obratio, uključujući i sve predsednike država, po čemu bi, kako duhovito primećuje, mogao da konkuriše i za Ginisovu knjigu rekorda.
– Našim bajnim političarima puna su usta hvale o demokratiji, ljudskim, nacionalnim i građanskim pravima. Nažalost, život ih debelo demantuje i bave se više cirkusarijama nego konkretnim problemima. A kako u tome svemu prolaze hrvatski građani srpske nacionalnosti eklatantan je moj primer. U poslednjih mesec dana pisao sam svima, od predsednika Hrvatske Zorana Milanovića, preko Središnjeg državnog ureda za obnovu i stambeno zbrinjavanje do novog potpredsednika vlade Borisa Miloševića. Milanović mi je barem odgovorio, a srpski predstavnik u vladi nije čak našao za shodno da mi se javi na telefon, mada je zadužen za društvenu delatnost i ljudska prava – resor u kome je i moja muka – kaže Čupković.
On dodaje da je kap prelila čašu početkom ove godine kada su mu, posle 25 godina, umesto obnove porušene kuće u Kninu ponudili – građevinski materijal.
– I mnogo im hvala na tome. Oni su uvereni da je čovek od 73 godine sposoban da zasuče rukave i počne da zida. Ko će ga znati, možda su uvereni da su penzije u Hrvatskoj dovoljne da se plate građevinari – ironično primećuje Čupković, koji je jedan od osnivača SKD “Prosveta”, ali i dugogodišnji član Odbora za uspostavljanje poverenja u Kninu, član gradskog veća Knina, kao i skupštine Šibensko-kninske županije.
– Mogao sam svaku od ovih funkcija da zloupotrebim, da dođem prečicom do svog legitimnog prava, ali nisam hteo tako da radim. Nisam hteo da povlačim nikakve veze i poznanstva, smatrajući da treba pomoći onima koji su u težoj situaciji od moje. I napustio sam politiku kada mi je otvoreno traženo da platim da bih rešio pitanje obnove. Odbio sam, a svestan sam da su mnogi upravo na taj način pre mene došli do obnove porušenih kuća. Ljudima su obnavljane i štale, sramota me je i da pričam o tome. Najveća tragedija je što to “tezgarenje” i dalje traje – tvrdi Čupković.
Lažna obećanja
Čupković kaže da se u ovih 25 godina zasitio raznih obećanja, a posebno političara.
– Čupkovići su stigli u ove krajeve pre nekoliko stotina godina, a izgleda nemaju ista ljudska prava kao oni što su došli “juče”. Bilo je političara iz samog vrha vlasti, koji su javno pričali da su njihova briga svi stradalnici “domovinskog rata”, te da se se oštećene kuće obnoviti. Odlično, ja sam tu ogledan primer u verodostojnost tih obećanja. Bilo je lepo čuti te priče, a u stvari laž, kao i još more drugih – ogorčeno konstatuje naš sagovornik.
Pet kila papira
Dragoljub Čupković kaže da je za ovih 25 godina obijanja pragova i prikupljanja potrebnih papira sakupio dokumentaciju tešku više od pet kilograma.
– Svaki put kada bih pomislio da sam stigao do cilja i da će mi se odobriti obnova bio je potreban još neki papir, sve po principu “brigo moja pređi na drugoga”. Mi u Dalmaciji imamo izreku “Čekaj mago dok trava naraste” – navodi Čupković.
Nacionalna diskriminacija
– Definitivno, moja nasleđena kuća je “spržena” jer je srpska, a ne obnavlja se jer je vlasnik građanin srpske nacionalnosti. I svaki put se traže novi papiri, a nije se tražio ni jedan kada je zapaljena. Za ovih 25 godina, uz razne “akrobacije”, četiri ili pet puta menjani su zakoni, pravila i nadležnosti za obnovu, i to bez imalo stida, a odgovorno tvrdim sve na štetu građana srpske nacionalnosti – kaže Čupković.
U istražnom zatvoru 104 dana
Dragoljub Čupković je neposredno posle akcije “Oluja” uhapšen i 104 dana proveo u istražnim zatvorima u više hravatskih gradova.
“Vesti” su ranije pisale kroz kakvu torturu je tada prolazio da bi na kraju bio oslobođen. Ipak, ovaj Kninjanin nije uspeo da ostvari pravo na odštetu.
– Mada je jedini razlog za moje pritvaranje bilo to što imam pogrešna krvna zrnca, u odgovoru na moj zahtev je navedeno da nemam prava “zato što je bio rat”. Mogao sam da pobegnem iz Knina i tokom rata i kada je hrvatska vojska oslobađala grad, ali nisam hteo, jer nikome ništa nažao nisam učinio. Umesto toga, ostao sam bez automobila, bez stvari koje su mi opljačkane prilikom oslobađanja i mnogo čega još – konstatuje Čupković.
