Dragomir Krivokuća, arhitekta u manastiru Hilandar, tehnički direktor Zadužbine, već petnaestu godinu boravi u manastiru gde vodi poslove obnove i rekonstrukcije delova stradalih u požaru 2004. godine i dotrajalih zbog zuba vremena, ali i izgradnji novih objekata u i oko manastira.
Što se tiče obnove zdanja stradalih u požaru, Krivokuća se nada da bi taj deo posla mogao biti završen za četiri godine. On, međutim, ukazuje da na dinamiku radova značajno utiče i problem radne snage.
– I ovaj put moram da ponovim da nisu pare sve, iako ako nemate para ne možete da radite. Prethodne tri godine, a naročito prošle godine, pokazalo se da tržište rada u Zapadnoj Evropi, u prvom redu Nemačke, Austrije pa i Slovačke, treba radnu snagu i veliki broj radnika je iz Srbije otišao na Zapad. Mi smo to osetili tako što nam je u Nemačku otišlo oko 40 posto ljudi koji su ovde radili. Plate koje su oni tamo dobili u startu su četiri puta veće i nijedna firma ne može da se bori protiv toga.
U odnosu na prethodnih desetak godina trenutno na manastiru radi najmanje radnika.
– Nekako se snalazimo. Puno angažujemo ljude sa strane, ali njihov dolazak na kraći period je komplikovan, jer je teško to uskladiti. Ponekad rade dobrovoljno, pa nije problem novac za njihovo plaćanje, već mogućnost da se u određenom vremenu za određene poslove obezbede odgovarajući ljudi. To je teško uskladiti, pa se često setim izreke jednog mog kolege da je plan ništa, a planiranje je sve! – navodi Kruvokuća.
Prema njegovim rečima i naši ljudi iz dijaspore su dolazili da rade određeno vreme na nekim poslovima.
– Osim mašinskih instalacija sve radimo sami, dakle sve vrste građevinskih radova, trenutno rade 23 građevinska radnika na poslovima zidanja, tesanja, krečenja, vodovoda, struje i drugih unutrašnjih radova. To tako traje godinama, a broj radnika se menja zavisno od vrste poslova i dinamike. Ljudi koji čine većinu građevinske operative su iz cele Srbije, ima nešto manje ljudi iz Bosne. Da nam pomognu dolazili su ljudi iz firmi u Srbiji, iz Švajcarske, javljale su se i grupe iz Nemačke.
Tu je bilo pet-šest grupa sa po sedam-osam ljudi koji su dolazili na smenu i radili na tim običnim poslovima. Nama su ti ljudi dosta pomogli, a njima je zadovoljstvo što su uradili nešto konkretno za Hilandar. Nama je važno da nam dostave informaciju čime se bave, kada bi mogli doći u manastir i da nađemo neki termin i napravimo dogovor na obostrano zadovoljstvo. Mogu da dođu i fizički radnici na 15-20 dana da rade, ali je važno da su zdravstveno sposobni.
Uređenje puteva
– Manastir je preko svojih poznanika pomogao da se nabavi bager, a grčke firme su za to tražile ogroman novac. Angažovali smo čoveka koji radi na bageru i održava puteve oko manastira i to je jeftinije nego što bi uradila bilo koja firma. Postoji želja manastira da se ta spoljna sredina uredi, ali to trenutno nije prioritet jer postoje mnogo važnije stvari.
Montažna trpezarija
– U dvorištu je napravljen montažni objekat za trpezariju koji će tu služiti dve godine svojoj svrsi i to će biti uklonjeno kada se završe radovi i kada trpezarija bude puštena u upotrebu – navodi Krivokuća.
Oduševljeni hodočasnici
Radovi na obnovi i rekonstrukciji objekata manastirskog zdanja izvode se vrlo pažljivo i stručno, uz nastojanje da se izgledom sve vrati u neka prošla vremena. Ono što je do sada urađeno oduševilo je grupu hodočasnika iz Minhena i Vajdena, uz koje su članovi grupe iz Niša i Beograda. Koliko je sve to zahtevan i stručan posao jasno je bilo svima, posebno građevinskom inženjeru u penziji Branku Tufegdžiću. On je u više prilika složene građevinske poduhvate objašnjavao ostalim članovima grupe, ne skrivajući oduševljenje i divljenje, što je bilo vidljivo i kod ostalih članova.