Više bivših učenika nekadašnjeg Radničkog univerziteta u Austriji odlučilo je da pokuša da okupi i umreži sve nekadašnje đake ove ranije jedine naše škole u dijaspori. Tim povodom su Dejan Mitić, Goran Đurđević i Saša Šišmanović inicirali su osnivanje udruženja Radnički univerzitet Novi Beograd, koje ima za cilj pre svega druženje i evociranje uspomena.
Udruženje namerava da okupi sve nekadašnje đake, a više od 400 njih živi u Beču. Radi se o bivšim đacima rođenim od 1965. do 1979. godine, od kojih su mnogi izgubili kontakt sa nekadašnjim drugarima.
– Nedavno smo osnovali udruženje i želimo da pronađemo sve nekadašnje đake, da napravimo bazu podataka i da ih umrežimo. Napravili smo i našu Fejsbuk stranicu preko koje želimo da ih informišemo o svim akcijama, kao što su druženja ili zajednička putovanja – kaže za “Vesti” Goran Đurđević.
On navodi da su mnogi između sebe izgubili kontakt.
– Želimo da obnovimo stara prijateljstva iz školskih klupa. Svi imamo lepe uspomene na školske dane i radujemo se kada možemo da vidimo nekog vršnjaka posle toliko godina – ističe naš sagovornik.
Đurđević podseća da je Radnički univerzitet bio jedinstvena škola koja je našim mladima omogućila obrazovanje na maternjem jeziku i izučavanje zanata i sticanje znanja važnog za život.
Radnički univerzitet Novi Beograd, kasnija Politehnička akademija, imao je godinama redovnu nastavu za srednjoškolce u Austriji. Više stotina učenika godišnje je sticalo diplomu priznatu u Austriji sa kojom su bez problema mogli da upišu i studije ako su želeli. Tokom školovanja sticali su stručna znanja u srednjoj turističkoj ili mašinskoj školi po nastavnom planu iz nekadašnje Jugoslavije. Kroz školu u Beču, koju je vodio direktor Momčilo Mirković, prošlo je više hiljada naših građana. Radilo se pre svega o deci naših gastarbajtera, koja su dolazila posle više godina školovanja u domovini. Kao i nekadašnja zemlja, tako je i škola “nestala” u Beču nakon smrti Momčila Mirkovića.
Ekskurzije i folklor
Mnogi naši gastarbajteri dolazili su u Austriju u nameri da ostanu samo nekoliko godina i decu su ostavljali sa babama i dedama u domovini, tako da su ona školovanje započinjala tamo. Kako je sve više naših ljudi uviđalo da se “privremeni ” boravak u inostranstvu produžio, dovodili bi decu u Austriju, a pošto nisu znala nemački škola na tadašnjem srpsko-hrvatskom jeziku, bila je više nego poželjna. U školi su predavali nastavnici iz svih delova bivše Jugoslavije, a đaci su tokom obrazovanja imali i ekskurzije kroz celu tadašnju SFRJ. Takođe su imali i folklornu sekciju čiji su članovi okosnica mnogih KUD-ova danas koji neguju srpski folklor.
