Obistinila su se strahovanja Rade Pendić, majke petnaestogodišnjeg Stefana Pendića, đaka-pešaka iz zabitog sela Đonlije na Goliji i višegodišnjeg štićenika Humanitarnog mosta “Vesti”. Čim je pao prvi ovogodišnji sneg, Stefan više nije mogao redovno da dolazi u Novi Pazar gde pohađa prvi razred Srednje škole za dizajn obuće i tekstila. Počeo je da kasni, izostaje sa nastave i gubi časove, pa su njegovi roditelji Vladan i Rada morali da mu traže smeštaj u Novi Pazaru.
– Pokušali smo sa kombinacijom pešačenja i autobusa, funkcionisalo je nekako dok je vreme bilo lepo, ali čim je pao prvi ovogodišnji sneg, suočili smo se sa problemima koje smo očekivali i kojih smo se bojali, jer autobus iz Novog Pazara nije redovno dolazio do Šaronja u podnožju planine, pa Stefan nekoliko puta nije otišao u školu. Pošto prava zima tek dolazi, a na planinskim putevima će tek biti zastoja i prekida, na brzinu smo iznajmili sobu u Novom Pazaru za koju ćemo mesečno morati da izdvojimo po 120 evra. Stefana samog nismo mogli da ostavimo u njemu nepoznatom gradu, bar za jedno vreme dok se ne snađe, pa ću i ja biti sa njim. Za hranu, ogrev i prevoz biće nam potrebno bar još 100 evra, a ne znam kako ćemo ih obezbediti – žali se dečakova majka Rada.
Naglašava da će za preživljavnje u zabitom selu Đonlije sami, bez ikakvih ozbiljnijih prihoda i mogućnosti da zimi nešto zarade, morati da se bore njen suprug Vladan i drugi sin Srđan.
– Upravo nam je stigla stipendija (120 australijskih dolara) dobrotvora O. V. iz Sidneja u Australiji, koju Stefan prima već nekoliko godina i koja nam je već duže vremena jedini siguran prihod. Pokušaću da nađem i neki posao u Novom Pazaru. Spremna sam da radim i kao čistačica, samo da budem uz svoje dete i da mu omogućim da se školuje. Hvala dobrotvoru iz Sidneja, hvala i svim drugim dobrim ljudima koji su nam pomagali poslednjih godina da opstanemo na opusteloj planini i školujemo Stefana. Nadamo se da će dobri ljudi i dalje biti uz nas – dodaje Rada.
Na celom području mesne zajednice Pope, kojoj pripada i selo Đonlije, Stefan je u poslednjih 10 godina bio jedini osnovac. Čim je završio četvrti razred, školovanje je nastavio u udaljenim Šaronjama, do kojih je svakodnevno pešačio po desetak kilometara.
– Po ceo dan sam, od jutra do mraka, bio u školi ili na putu od kuće do škole. Sada će mi biti mnogo lakše, jer neću morati rano da ustajem, pešačim i strahujem da me usput po mraku i snegu ne napadnu vukovi ili divlje svinje. Imaću više vremena za odmor i učenje, ali brinem da li ćemo moći da platimo kiriju i opstanemo u Novom Pazaru – priča Stefan i nada se da će njegovi roditelji, ipak, izdržati.
Tužan zbog razdvajanja sa “Žućkom”
Dok je kao osnovac pešačio do škole “Sveti Sava” u Šaronjama, a i u poslednja tri meseca, dok je svakodnevno žurio da stigne na autobus u ovom selu, Stefanov verni pratilac bio je njegov pas Žućko, koji ga je štitio i uvek upozoravao na sve opanosti. Sada Stefan tuguje što se odvojio od Žućka, a i psu nije lako bez Stefana. Viđaće se samo vikendom, a kad napadaju veliki snegovi i ređe.
