Kao u romanima, špijunske afere intrigirale su javnost Srbije i regiona poslednjih decenijama. I dan-danas većina građana veruje da iza svega što se dogodi u državi nalazi se famozna Udba ili prosto nazvana Služba. To je daleko od istine. Obaveštajne i kontraobaveštajne službe nemaju takvu moć kakva im se pridaje u javnosti. Uglavnom je reč o preterivanjima, a i same službe podstiču te priče, kako bi raspršile sumnjičavost i strah među građanima. Međutim, to ne znači da su one nemoćne.
Jedan od medijski najpropraćenijih događaja poslednjih godina i dokaz da špijunske igrice širom planete očigledno ne zaobilaze ni Balkan, dogodio se oktobra 2016. godine. Tada je na dan izbora u Crnoj Gori navodno planiran puč u državi. Pohapšeno je nekoliko desetina osoba, među njima i bivši komandant Srpske žandarmerije general Bratislav Dikić (osuđen na osam godina zatvora), ali je javnost više interesovala sudbina dvojice pripadnika ruske vojne obaveštajne službe GRU, Eduarda Šišmakova i Vladimira Popova, iako to nisu njihova prava imena, koji su navodno koordinisali pripreme za put iz Beograda. Njih je srpska BIA uhapsila i odmah potom je doleteo specijalni avion iz Rusije sa šefom svih obaveštajnih službi Nikolajem Patruševim, koji je navodno svoje obaveštajce pokupio iz Beograda i vratio za Moskvu.
Ovo je samo jedna od epizoda špijunskih peripetija na brdovitom Balkanu, o kojima je javnost uspela da sazna neke detalje. Većina informacija, akcija, infiltracija i imena “agenata od uticaja” ostaje skriveno u tunelima arhiva obaveštajnih službi. Kako je rekao jedan dugogodišnji operativac obaveštajnih službi “za naše neuspehe svi znaju, ali za naše uspehe niko ne čuje”.
Male i velike igre
Špijunske igrice su oduvek bile realnost Balkana, pogotovo u vremenima sukoba velikih sila, gde je ovaj deo Evrope bio isprepletan obaveštajnim, mrežama. Balkan kao interesna zona i danas je zanimljivim agentima svih vrsta.
