Hajde da smo veseli i da smeh pršti na sve strane! Erupciju radosti u Pariz donela je predstava “Nušićevi časovi o životu” pozorišta “Lektira – Vladimir Jevtović”. Glumce Lenu Cvetković Kadić, Milicu Petrović, Petra Kokinovića, Predraga Grujića i Marka Vučkovića nedavno je dočekala oduševljena publika u sali Kulturnog centra u Gradu svetlosti.
Najavili nam umetnici posetu, ponudili program za starije od 13 godina (ipak, treba pratiti i shvatiti “šta je pisac hteo da kaže”) i motivisali publiku da učestvuje u predstavi. Dakle, izazov je oglašen, izazivači napeti ko puške, a kad su se svi udružili praštalo je od startne kanonade do “potrošene municije”. Ne zato što je ponestalo šala, već što dođe vreme kad se posle svirke “za pojas zadene”. Tako, dijasporci – svojim kućama, a glumci – put pod noge, druge da uče lektiri i bogatstvu srpske književnosti.
Laži i marifetluci
– Naše pozorište se zove “Lektira – Vladimir Jevtović”. Da podsetim, Vladimir Jevtović je bio pozorišni i filmski glumac i čuveni profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. U saradnji sa Ministarstvom kulture Srbije i Kulturnim centrom Srbije, u Pariz smo doneli predstavu “Nušićevi časovi o životu”, što čini izbor iz nekoliko komada slavnog komediografa. Posebno smo naglasili da je program osmišljen za uzrast stariji od 13 godina, jer obrađuje tekstove kroz koje đaci prolaze od petog razreda osnovne škole i kroz srednju školu. Radimo i druge pisce, naše velikane, produžavamo im život, ovekovečujemo njihova dela. Važno je i što publika postaje produžnica naše ideje – informiše Lena Cvetković Kadić, glumica i producent predstave, čiju su dramaturgiju uradili Dejan Jajčanin i Ana Konstantinović, koja je i reditelj ovog komada.
Na to je Lena pogledom prošarala po okupljenima i poručila:
– Opustite se! Uživajte!
Publika sa maskama se opustila svesna da korona nije veseli maskenbal. A i uživala je, a tu razbibrigu najavila je muzika iz pozadine. Komedije “Ožalošćena porodica”, “Sumnjivo lice” i “Narodni poslanik” pune su zapleta, raspleta, razmatraju muku nečiju, a i svačiju. Malo-malo, pa Nušić štipne – da nasmeje, ubode – da naljuti. Prolaskom kroz vreme ove predstave su potvrđivale vrednost i uvek dokazivale svoju savremenost.
Na primer, kako u porodici ožaliti pokojnika? Ostavio je escajg, sat, srebrnu tacnu… Sve to sačuvati ili se zavaditi? Je li na tasu poštenja ne vredimo mnogo? Ili, ni krivom ni dužnom napakovati pakost, osumnjičiti ga, uhapsiti, suditi mu? Može, laž ima sve propusnice. A kandidovati se za narodnog poslanika, upregnuti marifetluke, jeste, tako se napreduje. Otvara nam oči Nušić, vešto provlači kako časkom udari bližnji na bližnjeg i svoj ojadi svoga.
Usijana atmosfera
Stiže Nušić, glavom i bradom, igra sam sebe, smešta se u svoje dramske komade, zapetljava i otpetljava, a kako je bogat umom i duhom uspeva mu da u finišu predstave publici dodeli ulogu, dozvolivši joj da menja žanr, okolnosti, šta god hoće i šta joj je po volji.
– Mi imamo pravilo da obavezno aplaudiramo onome ko iz publike digne ruku i javi se za reč. Ako nekome srpski jezik predstavlja problem, ne brinite, ja sam u Francuskoj, ne znam ni reč francuskog, a sporazumevam se – saopštava glumac Nušić.
Ovako je po završetku “Časova o životu” Nušić upecao gledaoce: glumci započinju deo režiranog igrokaza, pružajući šansu pojedincima iz publike mogu da menjaju tok, predlažu produžnicu i stizanje do kraja. E, što je tu bilo humora. Usijala se atmosfera, čak su za rashlađivanje otvarani prozore Kulturnog centra. Neko je od prisutnih hteo da se glumci posvađaju i potuku, pa se oni zavadili i tukli i po tlu valjali. Drugi bi da se pobrkaju uloge i neraspletivo zamrse ljubavne strelice. Trećima je palo na pamet da glumci ne govore, već pevaju tekst, operu da izvedu. Ori se, zavijaju i škripe, a smeh ključa. Neko je hteo da se radnja odvija na francuskom tlu, da svi govore francuski, zaoprave ili kobajage. Koliko se tu nanizalo pošalica! Sprdnja prati sprdnju. Pozdravljaju se glumci sa “bonžur”, supruga brine za “mon mari” (na francuskom “mog muža”) od publike se traži da šapne neku francusku reč, a odjekuje pesma “O, Šanzelizej”…
– Pukli smo od smeha! – ushićeni su bili prisutni.
Nušić – veliki đavolčić, a i glumci – đavolčići, gledaoci sve sabrali i procenili da su “kao u raju” uživali. Reč je – čudo, svojom moći oboji atmosferu, kanališe emocije, bajku pretvori u zbilju, poduči. Zato, deco, čitajte, mnogo čitajte, od toga se lepo i zdravo raste!
Slatka žalopojka
– Imamo tri dana Pariza, a bilo bi nam malo i da su tri meseca. Prvi put smo ovde. S jedne strane probe i nastup, a na drugoj strani želja da se upozna ovaj čarobni grad. Muke su to, hteli bi sve, a vreme curi – kratka je i slatka žalopojka ljupke Lene Cvetković Kadić.
Bliže Srbiji
– Mama je iz Beograda, tata iz Bretanje. Ovo veče smo bili tako blizu Srbiji, čuli smo srpski jezik – komentarišu braća Ugo (13) i Luka (11) Koradi, a fotografišu se uz malog prijatelja Filipa Zorića. (2).
“Tuča” uz pesmu
– Najviše su mi se dopale improvizacije. Bilo je smešno, pevali, tukli se, svađali se, izmišljali francuski jezik – opisuje devojčurak Una Trivunčić.
Njena vršnjakinja Lea Lekić dodaje:
– Bilo je dobro, nešto od toga smo učili u školi. A i probali kakvi bismo bili kao pisci, pa napišemo nastavak predstave.
Njena sestra Kristina Lekić otkriva da je “rođena” za filmsku glumicu:
– Glumila sam u školi i nije mi se svidelo, ali i dalje mislim da ću biti glumica, ako ne uspem – biću advokat!
Majstor ironije
Mila Marković Filipović je ovo veče ocenila zanimljivim i zabavnim, secira ovako:
– Nušić savršeno dozira ironiju, ne prelazi u sarkazam. On kritikuje nedostatke društva i ljudske slabosti koje posebno dolaze do izražaja kada imamo vlast.
Želja malog Jovana
Jovana (9) je doveo tata Igor Mitić, poreklom iz Leskovca.
– Mama mi je Marokanka. Učim srpski kod učiteljice Ljubice Burgić. Bilo mi je malo teško da razumem, a svidelo mi se kad su se glumci tukli. Kad porastem biću istraživač biolog – najavljuje Jovan.
Virtuozni umetnici
Ema Žerar i Tiana Pavlović su u društvu učiteljica Milije Jevremenović, Blaženke Trivunčić i Slavice Milić koje se u izjavama nadopunjuju:
– Edukacijom kroz pozorište, kratko i dinamično uspeli su glumci da dođu do dece i pozitivno deluju. U školi smo radili Nušićevu biografiju, a ovo veče je podstaklo đake da čitaju njegove drame. Glumcima pripadaju veliki komplimenti za veštinu u transformisanju, videlo se da u tome uživaju, virtuozno improvizuju. I izabrali su pravi način da se približe deci, motivišu ih, razbude njihovu radoznalost. Savetujemo im obiđite celu dijasporu, od velike ste koristi!
