Nuklearna energija nije bauk

Đ. Barović

Pitanje upotrebe nuklearne energije u Srbiji je bez razloga stigmatizovano. Nuklearne centrale iz šezdesetih godina prošlog veka davno su zatvorene. Danas se u upotrebu uvode nuklearke tehnologije treće i četvrte generacije koje su daleko sigurnije i kad je reč o funkcionalnosti, standardizovanim merama bezbednosti, većom efikasnošću iskorišćenja goriva, dužim životnim vekom, te daleko manjim stepenom opasnosti po kontaminaciju životne sredine. Ovo u razgovoru za “Vesti” ističe prof. dr Vladimir Reković, fizičar, vođa grupe istraživača Instituta “Vinča” na CMS detektoru u Evropskoj organizaciji za nuklearna istraživanja u Ženevi, poznatijoj kao CERN. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nedavno je otvorio pitanje upotrebe ovog oblika energije, o čemu je, između ostalog, ove nedelje razgovarao i sa svojim francuskim kolegom Emanuelom Makronom.

Profesor Reković kaže da je taj razgovor za Srbiju bio veoma važan zato što je Francuska dobar primer zemlje u kojoj se nuklearna energija s uspehom eksploatiše za proizvodnju električne energije već duži niz godina.

Oprez posle Černobilja

Da li Srbija treba da preispita stav o moratorujumu na upotrebu nuklearne energije?

– Apsolutno da. Više je razloza za to. Moratorijum o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana donet je 1989. godine nakon incidenta u Černobilju. Međutim, istraživanje i razvoj tehnologije korišćenja nuklearne energije tada nisu stali. Pritom, mi pričamo o tehnologijama i merama bezbednosti koja su se u to vreme koristile, a koja su sada prevaziđene, unapređene i standardizovane što je veoma bitno. Sada razgovaramo i razmatramo tehnologije treće plus, pa čak i četvrte generacije. Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) je pre 20 godina pokrenula čitav program razvoja nove, četvrte generacije nuklearnih centrala, koje imaju zadatak eliminisanja mogućnosti ovakve vrste havarija.

Kad kažete da postoje nuklearne centrale III ili IV generacije. Šta to konkretno znači?

– Nakon havarije u Černobilju radilo se na internacionalnoj standardizaciji bezbednosnih kriterijuma koje jedna centrala III generacije mora da ispuni. Razvijeni su novi mehanizmi takozvane pasivne bezbednosti, bazirana na prirodnim zakonima, a koji su funkcionalni i u ekstremnim okolnostima, kao što je na primer potpun gubitak napajanja strujom što je bio slučaj sa prirodnom elementarnom nepogodom koja je dovela do nezgode u Fukušimi (generacija II) koja je ostala bez bezbednosno-kontrolnog mehanizma. Povećana je efikasnost kao i projektovani životni vek centrala na 60 do 100 godina. Reaktori IV generacije su predmet globalnog napora i istraživanja rešenja koja treba da obezbede visoku efikasnost i ekonomičnost eksploatacije, čime bi se umanjila potreba za gorivom i u isto vreme količina otpada svela na minimum. Trenutno postoji šest različitih kandidata reaktorskih rešenja na kojima se radi. Glavna razlika među njima je između ostalog u tehnologijama hlađenja. U ovu inicijativu uključeno je 13 razvijenijih zemalja sveta koje aktivno rade na razvoju i ispitivanju tehnologija. Za sve te projekte zajednički imenitelj je da su na mnogostruko višem nivou isplativosti i sigurnosti od nuklearnih elektrana iz prošlosti. Inicijalni plan je bio da do 2030. ovakve centrale postanu operativne. Neke od njih su još uvek u fazi prototipa, a neke su već konstruisane i stavljene u pogon sa komercijalnim kapacitetima, kao što je to bio slučaj sa modularnim nuklearnim reaktorom od 210 MNj u Kini ranije ove godine.

Ipak, mnoge zemlje su odustale od ovog koncepta dobijanja struje. Nemačka je najbolji primer?

– Ali imamo i primer Francuske u kojoj oko 70 odsto ukupne proizvodnje struje dolazi iz nuklearnih centrala. Naravno, legitimno je pitati zašto onda neke zemlje ne koriste nuklearnu energiju poput Nemačke koja je zatvorila veći deo svojih postrojenja. Ali, nisu sve zemlje, kao što je to slučaj bio sa Nemačkom, imale pristup jeftinim fosilnim gorivima, na primer prirodnom gasu. Dakle, o upotrebi nuklearne energije treba govoriti iz perspektive svake zemlje posebno, odnosno njenih resursa i položaja. Zato se u odlučivanju prave studije koje uzimaju u obzir sve specifičnosti.

Iskustva drugih zemalja

A kada je reč o Srbiji?

– Prednost Srbije je u tome što već postoji čitav niz rešenja koja su veoma dobra kada je reč o eksploataciji nuklearne energije. Dakle, naša zemlja ima tu prednost što neće biti nikakav “eksperimentalni kunić”, već bi se naš razvoj bazirao na operativnim iskustvima drugih zemalja. Na nama je da procenimo koje bi rešenje bilo najbolje i najkorisnije.

Predsednik Srbije je najavio mogućnost izgradnje četiri modularna reaktora. Koliko bi se time promenila energetska slika zemlje?

– Izgradnja nuklearne centrale zasigurno bi promenila energetsku sliku jer bismo imali mnogo veći i stabilniji izvor električne energije. Pored toga, ne treba zaboraviti i korist od diverzifikacije koju bismo ostvarili. Predsednik je pomenuo četiri modularne centrale, koje bi mogle da proizvedu električne struje dovoljne za potrošnju pola Beograda ili više. Modularni razvoj je jedan od modela pored onog klasičnog, izgradnje velike nuklearne centrale. Prednosti modularnih reaktora je što mogu da se izrade i transportuju na lokaciju za instalacaiju i što je izvodljivo proširivanje kapaciteta dodavanjem modula. Prema podacima IAEA, trenutno se radi na 80 malih modularnih reaktora u 18 zemalja u svetu. Opciju izgradnje velike nuklearne centrale koja bi u još značajnoj meri promenila energetsku sliku Srbije, verovatno ne treba potpuno izbaciti iz razmatranja. U svakom slučaju bilo bi dobro ozbiljno sprovesti studiju i odlučiti se za najadekvatnije rešenje.

Da li Srbija ima stručne kadrove koji bi to mogli da isprate moguću nuklearnu budućnost zemlje?

– Nakon moratorijuma 1989. godine i nakon teške situacije tokom devedesetih, jedan broj stručnjaka koje su Jugoslavija i Srbija imali, otišao je u inostranstvo, a jedan deo njih je penzionisan. Pritom, gorivo za reaktore koje smo imali u Vinči je vraćeno u Rusiju 2002. godine što je u znatnoj meri uticalo na smanjenje intenziteta istraživačkog rada. Međutim, to ne znači da su istraživanja iz oblasti nuklearne fizike stala u Srbiji. Istina je da su ona na mnogo nižem nivou nego što su bila ranije. Ali, takođe je važno istaći da postoji jedan broj ljudi koji su aktivni, ne samo u oblasti istraživanja i to u međunarodnim okvirima. Srpsko nuklearno udruženje je prošle godine postalo član Evropskog nuklearnog udruženja. Vidimo i da postoji mreža mladih fizičara nuklearne energije koja je postala aktivna i učestvuje na organizovanju simpozijuma, predavanja i drugih aktivnosti. Sve to ostavlja nadu da se možemo osloniti na te mlade ljude u jednom delu kapaciteta.

Saradnja stručnjaka

Šta je potrebno da se u institucionalnom smislu promeni?

– Očigledno je potrebno intenziviranje saradnje instituta, konkretno Instituta “Vinča” i revitalizacija studentskih programa u visokoškolskim ustanovama koje su nekada bili i te kako razvijeni u bivšoj Jugoslaviji. Govorim o Elektrotehničkom fakultetu, Fakultetu za fizičku hemiju, Prirodnomatematičkom fakultetu, univerzitetima u Beogradu, Kragujevcu, Nišu… Programi moraju biti ojačani da bismo veoma brzo mogli da podignemo količinu ljudskih kapaciteta na nivo koji je potreban.

Da li je to moguće?

– Da. Na to ukazuju i primeri iz prošlosti gde smo nakon Drugog svetskog rata, naravno, s veoma ozbiljnim pristupom države, uspeli da u veoma kratkom periodu, od nekih 15-ak godina dođemo do 300 doktora nauka koji su na bliži ili posredniji način imali veze s nuklearnim programom kod nas. Bilo bi korisno da se oformi jedna koherentna ekspertska grupa koja bi mogla dati predloge razvoja takvog programa na univerzitetima u sinergiji s laboratorijama.

Moratorijum

Mnogi će ovde reći da moratorijum o upotrebi nuklearne energije iz 1989. nije donet slučajno?

– Nema dileme da je donošenje moratorijuma 1989. godine prouzrokovala tragedija koja se dogodila u nuklearnoj centrali u Černobilju, a malo ranije i u Pensilvaniji. Ali, podsetiću vas da je Jugoslavija do tada imala veoma ozbiljne istraživače i planove vezano za korišćenje nuklearne energije. Bilo je predviđeno da se do kraja 20. veka širom tadašnje Jugoslavije izgradi 20 nuklearnih centrala, a u tom trenutku je postojala samo jedna, u Krškom, u Sloveniji. Zaboravlja se i da kada je tadašnja Jugoslavija stavila moratorijum na upotrebu nuklearne energije, to nije značilo da su i u svetu prestala istraživanja i razvoj ovih tehnologija. Upravo suprotno.

Prednosti i mane

Koje su prednosti, a koje mane upotrebe nuklearne energije?

– Prednosti su što je to trenutno najčistija tehnologija koja s najvećom efikasnošću omogućava da dođemo do električne energije. Takođe, kapaciteti izvora nuklearne energije mnogostruko su veći od potencijala koje trenutno imamo vezano za druge komercijalne izvore kao što su to hidrocentrale, termocentrale itd. Prednost je i ta što je ovaj oblik proizvodnje električne energije mnogo čistiji od termocentrala iako naravno vlada strah da su one upravo prljavije. Ali, istina je suprotna. Prednost upotrebe nuklearne energije je i u tome što ne postoji samo jedno rešenje, jedna vrsta tehnologija i što su mere bezbednosti standardizovane. U prošlosti je nuklearna energija stigmatizovana, i treba uložiti dodatni napor da se to ispravi.

Nuklearni program SFRJ

Navodno je ondašnja SFRJ razvijala nuklearno oružje. Koliko su ove tvrdnje tačne?

– Jugoslavija je očigledno imala jasnu sliku o značaju nauke u industrijskom razvoju zemlje pa je i iz tog razloga organizovala i napravila razvojno-naučne institute kao što je Institut “Vinča”, za koji je karakteristično da je centralni program bio vezan za nuklearne nauke. Koliko shvatam, pored civilnog dela programa istraživanja nuklearne energije u “Vinči”, takođe je postojao i program vojne prirode koji je istraživao mogućnost pravljenja nuklearne bombe i kod nas. Koliko daleko je taj program otišao, te detalje ne znam, ali je navodno postojao.

Kako to objašnjavate?

– Nuklearna bomba koja je bačena na Hirošimu i Nagasaki 1945. godine je zasigurno imala efekta ne samo na sam ishod rata na Dalekom istoku, već i na geopolitičku raspodelu snaga u svetu nakon rata. Već 1948. godine u Jugoslaviji se osniva i Institut “Vinča” gde je 1958. instaliran prvi nuklearni reaktor, kontruisan kod nas, a koji se koristio za naučna istraživanja. Zašto ovo govorim? Očigledno je da je nuklearna energija igrala veoma bitnu ulogu ne samo u raspodeli snaga u svetu već je bila stvar prestiža i decenijama posle Drugog svetskog rata, kao što je to uostalom slučaj i dan-danas. U periodu šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka tadašnja Jugoslavija je bila jedna od ključnih zemalja Pokreta nesvrstanih. Podsetiću da su u to vreme i neke druge nesvrstane zemlje, Indija a zatim i Pakistan, takođe imale razvijen nuklearni program, koji ih je između ostalog kasnije osposobio i da proizvedu svoje nuklearne bombe.