Poznavao sam i poznajem sve što u srpskom novinarstvu vredi i što je dostojno poštovanja. Znam i one druge. Znam "hrabre" i zaista hrabre, poštene i manje poštene srpske novinare i zato bez imalo straha od greške tvrdim da niko od nas iz tog posla nije bio hrabriji od Nikole Simića.
A Nikola je bio sportski novinar što će, siguran sam, kod onih koji ga nisu znali i pratili, proizvesti sumnju, u smislu: Kakva hrabrost treba sportskim novinarima? Možda u drugim državama ne treba, ili nije trebala, ali u Srbiji je to druga priča.
Kada sam početkom devedesetih pročitao Nikolin tekst o Miljanu Miljaniću ništa mi nije bilo jasno, a prva pomisao je bila: Ovaj je ili lud ili ludo hrabar.
Miljan je tada bio fudbalski bog u državi Srba i Crnogoraca. Okružen raznim tipovima, čije su biografije bile ili blede kao školska kreda ili tamne kao najtamnija noć, Miljanić je srpsko-crnogorskom fudbalu otvorio vrata koja su vodila u propast. Svima je bilo jasno kuda to ide, ali svi su ćutali.
Medijski napad na Miljanića u to vreme bio je ravan čudu, neki bi rekli i samoubistvu. Nikola Simić je tada udario i na Miljana i na one koji su ga okruživali i podržavali.
Ubrzo potom okomio se na čelne ljude Zvezde i Partizana; prozivao ih za prodaju igrača, duple ugovore, nameštene utakmice, optuživao da sahranjuju i svoje klubove i fudbal kao igru. Pretili su mu više nego ijednom novinaru u Srbiji i Crnoj Gori. Nikola je reagovao suprotno od očekivanja; bio je još oštriji. Prema svima i bez izuzetka.
Šta je Nikola radio Žarku Zečeviću, Draganu Džajiću, Cvetkoviću, Ćurkoviću, Piksiju Stojkoviću, Dejanu Savićeviću, Karadžiću, Branku Bulatoviću… to pre njega nije zabeleženo. Stvari i pojave nazivao je pravim imenom, borio se po sudovima sa privatnim tužbama vrlo moćnih ljudi, ali nije odustajao. Plašim se da je Nikolinim odlaskom iz srpskog sportskog novinarstva zauvek otišao taj i takav kritički stav.
Imao sam lično zadovoljstvo da, zajedno sa Nikolom, pomažem legendarnom Veliboru Vasoviću u pokušaju spasavanja srpskog fudbala. Vaske je, možda se neko seća, 1997. godine osnovao Udruženje za spas i prosperitet fudbala, gde je Nikola bio generalni sekretar, a moja malenkost jedan od potpredsednika. Ništa nismo uradili. Naivno smo verovali da fudbalska mafija u suštini nije jaka kao što je izgledalo da jeste.
U Srbiji postoji desetak nagrada u sferi novinarstva. Uključujući sportsko novinarstvo. Nisam nadležan da ustanovim, ali jesam da predložim uvođenje nagrade koja bi nosila ime Nikole Simića. Za hrabrost.
