Novim ratom bi da otmu Kosovo

Privatna arhiva

Pitanje sudbine Kosova i Metohije je trenutno “zamrznuti konflikt”, a takvi problemi se rešavaju samo na dva načina, kompromisom ili odmrzavanjem do konačnog rešenja vojnim putem. Ne vidim prostor za kompromis, bar ne u ovom trenutku, ali vidim interes pojedinih zapadnih zemalja, pre svega Velike Britanije, da se konflikt odmrzne radi konačnog rešenja vojnim putem što bi rezultiralo etničkim čišćenjem Kosova i Metohije od Srba.

Srbija treba da kupuje vreme dok je trenutna globalna situacija ne dovede u poziciju da pitanje KiM može izvesno rešiti u svoju korist, što bi podrazumevalo vraćanje Kosova i Metohije u ustavno-pravni okvir Republike Srbije. Ovo ističe dr Siniša Pepić, profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Epsli (Apsledž) u Londonu.

On u razgovoru za “Vesti” navodi da je za Srbiju, kao i Republiku Srpsku od presudnog značaja da sačuvaju svoju nezavisnost, a da je teza kako “sede na dve stolice” veštačka i nametnuta upravo od onih kojima bi trebalo da se priklone.

Da li postoje druga rešenja za KiM od onih koja su već na stolu?

– Zamrznuti konflikt ukoliko se ne reši kompromisom biće rešen odmrzavanjem. Verujem kako je incident u Banjskoj trebalo upravo da proizvede reakciju Srbije i da je uvuče u sukob sa NATO, što bi u konačnici značilo trajni gubitak Kosova i Metohije i etničko čišćenje Srba s njihovih vekovnih ognjišta. Bojim se da je Banjska samo prvi u nizu incidenata s takvim ciljem, a na Srbiji je da sačuva prisebnost i ne dopusti da bude isprovocirana. Ovo govorim iz razloga što se do sada nijedan sporazum nije bazirao na istinskom kompromisu, već na ucenama i ponižavanju Srbije.

Dijalog pod okrilje UN

U pregovorima o budućem statusu KiM glavnu reč vode države koje su već priznale Kosovo. Kako je u takvoj situaciji moguće imati objektivnog “medijatora” u pregovorima?

– U pregovorima posreduje i nominalno statusno neutralna Evropska unija, a u njeno ime dvojica diplomata iz država koje nisu priznale nezavisnost, Slovak Lajčak i Španac Borelj. Oni zbog toga neretko trpe kritike kosovskih Albanaca i njihovih zapadnih lobista. To našu stranu ne treba naročito da zanima, mnogo je važnije koji je institucionalni okvir za sprovođenje pregovora i realizaciju dogovorenog. Pregovore za rešavanje konačnog statusa Kosova i Metohija zato treba vratiti pod okrilje UN, na prvom mestu omogućiti nepristrasno utvrđivanje trenutnog činjeničnog stanja, njegovo sameravanje sa Rezolucijom 1244 UN, te vraćanja stanja na početne postavke kako bi se došlo do nekakvog kompromisa. Briselski i Ohridski sporazum su nešto što ne daje okvir za kompromis koji je neophodan element razrešenja odnosa između Srbije i privremenih prištinskih vlasti.

Šefovi NATO, ali i EU su kao najveće pretnje po bezbednost Evrope označili situaciju u BiH i na KiM. Ima li osnova za takvu ocenu s obzirom na to da je reč o teritorijama pod “međunarodnom upravom”? Kako tumačite taj apsurd?

– Veoma je interesantna hronologija tekstova i izjava, tj. puta do toga da NATO i EU dođu do takvog zaključka. Sve je počelo novinskim člankom kojeg su za američki Forin afers potpisali analitičarka Ivana Stradner i Dejvid Šed, bivši direktor američke vojne obaveštajne agencije DIA, a u kojem su dali niz paušalnih ocena kroz pitanje da li Rusija otvara novi front na Balkanu. Posle toga dolazi do serije sličnih istupa regionalnih jastrebova, a na kraju i izjave Vladimira Zelenskog koji je tako nešto takođe predstavio kao gotovo neizbežan scenario. Tu je naravno i britanska parlamentarka Ališa Kerns koja je prethodno incidentu u Banjskoj na KiM tvrdila kako se u manastirima i hramovima SPC skladišti oružje. Taj incident u Banjskoj je najmanje trebao Srbima, naročito Srbima u južnoj srpskoj pokrajini, a uprkos tome što je Kfor opovrgao ranije tvrdnje o uključenosti SPC u naoružavanje Srba, baš je manastir Banjska predstavljen kao tobože teroristička baza i skladište naoružanja.

Mnogo je teorija o događajima u Banjskoj. Koji je vaš zaključak?

– Sve ukazuje na svojevrsni hibridni rat protiv Srbije, te se incident u Banjskoj pre svega treba posmatrati kao takozvani fols fleg (lažna zastava). Bojim se da se slična operacija planira izvesti i u Republici Srpskoj kako bi se opravdalo angažovanje NATO, te nasilna smena vlasti, a što sve više prizivaju regionalni analitičari na platnom spisku pojedinih kvazinevladinih organizacija i ambasada, kao i delovi bošnjačke političke elite. Stvarna opasnost na Balkanu je rastuća radikalizacija islama, najvidljivija kroz delovanje paradžemata u BiH i otvoreno stavljanje bivših pripadnika tzv. Armije BiH na raspolaganje Hamasu. Ako je iko pretnja po bezbednost Balkana to su zapadne bezbednosne službe, kao sponzori radikalnog islama i kreatori neokolonijalne politike u regionu.

Nesalomivi Dodik

Mnogi zameraju Srbiji da sedi na dve stolice. Povlače li vlasti u Beogradu pametne diplomatske poteze?

– Da li je neki potez u međunarodnim odnosima pametan ili ne pokaže se protokom vremena, a upravo je vreme ono što je diplomatija Republike Srbije u prethodne dve godine vrlo dobro kupovala kada je u pitanju pre svega rascep između evropskih integracija i odnosa sa Ruskom Federacijom. Mi smo definitivno svedoci promene globalnog političkog i, biću slobodan da kažem, društvenog uređenja u najširem smislu tog pojma. Malim nacijama je u tim turbulentnim vremenima najbitnije da ostanu ispod radara, a to je sa Balkanom kao buretom baruta, koje svako malo neko želi da zapali, vrlo teško. Srbija se trudi da ne sedi na dve stolice, ruskoj ili evropskoj, već da sedi na srpskoj. Koliko će moći još dugo tako bez da im jedna od te dve prethodno pomenute stolice ne bude slomljena preko leđa, što zna biti vrlo bolno, pokazaće vreme. Najbolji primer je Republika Srpska koju mnogi čak i iz srpskih redova kritikuju zbog politike prema zemljama Kvinte. Ona je od strane političkog Zapada dobila rusku stolicu preko leđa. Zapad je mislio da će na taj način da slomi kičmu, ne samo rukovodstva Srpske, već i srpskog naroda u celini, međutim nisu računali na to da Milorad Dodik čvrsto sedi na srpskoj stolici koju ne mogu ni da mu uzmu niti da je slome. Takvu politiku cene konzervativci širom sveta, a upravo oni danas pružaju najveću podršku politici Republike Srpske. Među njima su i republikanci u SAD koji sve više uviđaju greške američke administracije učinjene prema Srbima u BiH, ali i Balkanu generalno. Vreme konzervativaca dolazi, a time i jača pozicija istinskih srpskih patriota u međunarodnim odnosima.

Izbori u SAD i EU

Mnogi analitičari tvrde da Zapad pokušava da što pre reši pitanje KiM zato što je sledeća, izborna godina i u SAD, ali i EU, jer će to dovesti i do promene na čelnim funkcijama kako u SAD, tako i institucija EU?

– Izbori u SAD i EU će neminovno dovesti do jačanja snaga koje prepoznaju greške svojih politika prema Srbima, a do tada treba izbegavati provokacije i prepoznavati obrise hibridnog rata protiv kojeg se možemo boriti isključivo istinom.

Otvoreni Balkan

Stručnjak ste za ekonomsku diplomatiju. Srbija je pokrenula proces Otvoreni Balkan. Ipak, ovoj inicijativi se ne priključuju i druge zemlje Zapadnog Balkana. Šta je po vama suštinski razlog odbijanja kada ova koncepcija nudi šansu za ekonomsko povezivanje regije?

– Ova inicijativa je i pored političkih neusaglašenosti između Srbije i Albanije uspela da otvori prostor za ekonomski rast i razvoj te zajedno sa Severnom Makedonijom pokaže kako je dogovor u regionu moguć i da on može dati rezultate bez uplitanja stranaca. Slobodan promet ljudi, roba, usluga i kapitala je princip na kojem počiva Evropska unija, a ove države na ovaj način najbolje pokazuju da su spremne za pridruživanje. Upravo je to ono što je i Milorad Dodik pokušavao, i što danas pokušava da dokaže Željka Cvijanović želeći da se i BiH priključi porodici Otvorenog Balkana. Bošnjačka politika u tome vidi srpsku hegemoniju, zbog ključne uloge Srbije u toj inicijativi, a vrlo verovatno da ni pojedinim zapadnim državama ne odgovara BiH otvorena ka ostatku Balkana, držeći je zavisnu od međunarodnog uplitanja, čak i u dnevnu politiku. Slično je i sa Crnom Gorom.

Snaga dijaspore

Ne smemo zaboraviti snagu srpske dijaspore. Gde i kako ih uključiti?

– To je pitanje na koje odgovor treba da pruži dijalog o spoljnopolitičkim ciljevima koje Republika Srpska i Srbija žele da postignu u određenoj državi. Srbi u rasejanju u velikom broju slučajeva imaju samo državljanstvo zemlje u kojoj žive i rade, a pogotovo kada govorimo o drugoj, trećoj ili potomcima generacije koja je došla, na primer, u Ameriku između dva svetska rata. Među njima ima onih koji osećaju jak emotivni naboj kada pričaju o Republici Srpskoj i poseduju taj duh patriotizma neokaljan partijskim narativima kakav je prisutan recimo u Srbiji gde imamo ekstreme od autošovinizma do šovinizma jednako štetnih po srpsko nacionalno biće. Međutim, oni su odrastali, školovali se i rade uz političke narative stranaka iz zemlje u koju su njihovi roditelji ili dalji preci došli. Tu dolazimo do toga da svakog Srbina u inostranstvu koji je u prilici da pomogne Srbiji i Republici Srpskoj možemo, u stvari moramo, posmatrati kao srpskog diplomatu ili lobistu, bez obzira na to što u nekim slučajevima nije ni državljanin Srbije, to u suštini i jeste princip javne i građanske diplomatije.

Bosna je kolonija

Kako vidite sudbinu BiH?

– Bosna i Hercegovina je međunarodni protektorat, kolonija zemalja Kvinte koje svoje komplekse leče eksperimentima nad tri konstitutivna naroda. Ukoliko ta tri naroda ne uzmu stvari u svoje ruke, oteraju neokolonijalne okupatore, neminovno će doći do disolucije. To je u manjoj meri pitanje bilo čije političke volje, već je reč o logičkoj nužnosti. Iluzorno je razmišljati o tome da će Srbi još dugo moći da čuvaju suverenitet BiH i izvorni Dejtonski sporazum kao jedini garant mira. Ako ne možemo postići konsenzus bez uplitanja stranaca onda je bolje da kroz disoluciju postanemo dobre komšije. Uzmemo li u obzir trenutne okolnosti, napade na Republiku Srpsku, hibridni rat koji se vodi protiv nje, verujem da do disolucije može doći daleko brže od onoga što je predsednik Milorad Dodik najavio kroz svoju viziju kao prvog predsednika samostalne Republike Srpske u 2030. godini.

Diplomatija je “mrtva”

Tvrdite da je “diplomatija mrtva”, i za to optužujete zemlje Kvinte. Odakle crpite argumentaciju za ovakvu tvrdnju?

– Ako evociramo uspomene na nekadašnju šatl diplomatiju, ma koliko oni koji bi je primenjivali koketirali sa mešanjem u unutrašnja pitanja suverenih država, ipak su imali dozu poštovanja prema onima koji su predmet takvih aktivnosti. Diplomatija je tada bila deo rešenja, a počela je da umire kada je postala deo problema. U isto vreme dok su delovi američke administracije radili na raspadu Jugoslavije, 23. juna 1991. u poseti jugoslovenskim republikama je bila delegacija predvođena šefom diplomatije SAD Džejmsom Bejkerom. Tadašnje izjave se mogu porediti sa aktuelnim izjavama Majkla Marfija, ambasadora SAD u BiH, deklarativno pozivanjem na suživot tri naroda, a suštinski radom u korist jednog i na štetu preostala dva konstitutivna naroda. Nije to vidljivo samo u BiH. Kako tumačiti ponašanje Kvinte u Srbiji, ucene i poniženja? Kako tumačiti pismo nemačke diplomatije Crnoj Gori u kojoj otvoreno pišu kakav sastav vlade žele ili ne žele? Diplomatija više nije veština pregovaranja i postizanja kompromisa, već pretnji i ucena.

Jasan nacionalni interes

Zar velike sile nisu uvek kroz istoriju određivale pravila i tumačile pravo kako im odgovara?

– U međunarodnim odnosima ne postoje trajna prijateljstva već isključivo trajni interesi, kako velikih sila tako i malih nacija. Henri Kisindžer je to dobro znao i lepo pisao o tome. Pitanje je, kako se dolazilo do zadovoljenja tih interesa? Čak i kada se dolazilo do njih silom postojalo je nekakvo viteštvo, svest o principima, a ako ništa drugo mandat Saveta bezbednosti UN za vojnu intervenciju. Kada smo kod standarda za primenu međunarodnog prava i diplomatske prakse, oni se menjaju shodno okolnostima na putu ostvarenja već pomenutih interesa. Neko će ih protumačiti kao dvostruke standarde, a drugi ipak pragmatizmom u međunarodnim odnosima. Suštinski problem srpskog političkog bića jeste da nikada nije definisan jasan nacionalni interes, a što bi jasno odredilo strateški pravac za očuvanje srpske države s obe strane Drine kroz međunarodne odnose. Međutim, ono što bi se od strane međunarodnog faktora prepoznalo kao pragmatizam kod Srba, to bi za samosvesne Srbe bilo nešto što kolokvijalno možemo nazvati “kmetlukom”. Neki su prihvatili da budu kmetovi te im velike sile na prvi pogled čine ustupke, a u suštini urušavaju suverenitet, teritorijalni integritet i što je najgore takvi svesno gube svoj identitet. Srbi u Republici Srpskoj ne žele biti ničiji kmetovi i trenutno su jedini čuvari suvereniteta BiH, ma koliko to čudno zvučalo.

Sankcije Rusiji

Čini se da su Republika Srpska i Srbija na udaru prevashodno zato što odbijaju da uvedu sankcije Rusiji. Grešimo li?

– Sankcije Rusiji su samo još jedna u nizu ucena. Setimo se saradnje sa Hagom, Briselskog sporazuma, a u Republici Srpskoj prenosa nadležnosti sa entiteta na nivo zajedničkih organa BiH. Svako ispunjenje zahteva, pre svega prema EU i zemljama Kvinte, rađalo je nove ucene i tome ne vidim kraja. Bojim se da će takav odnos ostati sve dok Srbija ne bude svedena na granice unutar kojih neće biti Vojvodina, Kosovo i Metohija, Raška oblast i jug centralne Srbije, te dok se Republika Srpska ne utopi u unitarnu BiH. Do naroda je da li će takvo nešto i dopustiti. Vlast u Republici Srpskoj je prepoznala taj obrazac ponašanja i postavila granicu. Granica postoji!

Šta je ono što bi, po vama, Srpska trebalo da uradi kako bi poboljšala svoju međunarodnu poziciju?

– Ostati na putu poštovanja međunarodnog prava i pravednosti, sprovođenja slova Dejtonskog sporazuma, a o tome redovno informisati inostranu javnost. Istina i pravda su spore, ali dostižne. Jačanje partnerskih odnosa sa snagama iskrenih patriota na Zapadu, a tu pre svega mislim na republikance u SAD i evropske partnere u Mađarskoj i Slovačkoj, treba da bude pravac u kojem se treba kretati, a na tom putu ćemo naići na iskrene partnere i razumevanje javnosti i u drugim državama.

“Plan rasta” EU

Evropska unija je predstavila projekat “Plan rasta” sa šest milijardi evra bespovratne pomoći zemljama Zapadnog Balkana. Ipak, ta pomoć je uslovljena. U čemu se ogleda suština tog projekta i slažete li se sa ocenama da je reč o već viđenom konceptu zapadne diplomatije “štapa i šargarepe”?

– Bespovratna pomoć zemljama Zapadnog Balkana je samo manji deo celokupnog Plana, a i kao takva ona je tek kupovina vremena jer ne postoji spremnost Unije da podrži pridruživanje zemalja regiona. Uslovljavanje je nešto što je svakako već viđeno, problem je što uslovljavanjima nema kraja, a ona su dovela u konačnici do toga da evroskepticizam jača gotovo na dnevnoj osnovi. Čak su i mene svojom politikom doveli do toga da su od vatrenog zagovarača evropskih integracija napravili umerenog evroskeptika. Zašto umerenog? Iz razloga što mislim da treba iskoristiti svaku šansu da se kroz reformske procese unapredi zakonski okvir, vladavina prava i sve ono što bi dovelo do funkcionalnijeg sistema javne uprave. Makar nikada ne ušli u Evropsku uniju, a mislim da nećemo. Ne zato što mi to ne želimo, već što nas ne žele.