Gotovo da ne postoji fudbalski terener koji će vam reći da mu u toj ulozi nije teže nego dok je bio profesionalni igrač. Briga o grupi od tridesetak ljudi, svakodnevni stres i neizvesnost radnog mesta ipak nisu niti jednog jedinog trenutka pokolebali Nenada – Piksija Kovačevića (41 godina) u želji da izgradi uspešnu karijeru stratega, premda je savršeno svestan da je reč o dugom putu s pregršt prepreka, uspona i padova. Bivši kapiten Crvene zvezde i nekadašnji reprezentativac Srbije, internacionalac u Francuskoj, za “Vesti” govori o novim izazovima, planovima za budućnost, uz osvrt na igračke dane obeležene trofejima, ali i srčanim problemima.
Naš sagovornik pre četiri i po godine započeo je trenersku karijeru, i to “od nule”, smatrajući da je tako prirodno. Radio je u Podunavcu iz Belegiša, Sopotu, Prvoj iskri Barič, Vršcu, Radničkom iz Sremske Mitrovice, dok ove sezone predvodi OFK Kikindu u nameri da klub iz gradića sa severa Banata ostavi u Srpskoj ligi, grupa Vojvodina. Rođeni pobednik i beskompromisni borac, staloženi Kraljevčanin poručuje za “Vesti” da veruje u sebe svim bićem, ali i da je svestan da je vraški teško zadavati dugoročne ciljeve.
Nisam strog
OFK Kikinda važi za jedan od najstarijih klubova u Srbiji, premda su u vreme osnivanja 1909. bili deo teritorije Austrougarske. Kroz istoriju su menjali imena, a posle zlatnih sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka kada su igrali i u drugom rangu jugoslovenskog fudbala, usledila su posrtanja. Prethodnog leta crveno-beli su se plasirali u treću ligu i cilj je samo jedan – opstanak po svaku cenu.
– Poslednjih desetak godina klub je često igrao u četvrtom rangu, ali smo se malo izdigli ulaskom u Srpsku ligu, grupa Vojvodina. Istorija kluba nas obavezuje na daleko bolje rezultate, posebno jer je se ovde nekad igrala i Prva savezna liga, ali i polufinale Kupa Jugoslavije. Jeste da smo polusezonu završili na 11. mestu sa 16 bodova, samo četiri više od OFK Starog grada iz Bačke Palanke, koji je u zoni ispadanja, ali nisam nezadovoljan. Igrali smo sasvim solidno sve do finiša jeseni, a onda u tri poslednja meča doživeli poraze. Zapravo, naš pad na tabeli je posledica samo jednog osvojenog boda u pet poslednjih kola. Oscilacije su, možda, i očekivane za ekipu sa dosta mladih igrača, od kojih većina nije imala prilike da igra u ovom rangu. Ipak, ne strahujem od nastavka sezone, naprotiv. Verujem da ćemo ozbezbediti opstanak na vreme, a ne u foto-finišu – počinje priču Kovačević.
Bez obzira na činjenicu da je bio vođa Crvene zvezde i šampion Srbije, nekad vrsni defanzivni vezista nije ni pomislio da nekoga vuče za rukav i da se poziva na 26 mečeva u nacionalnom timu Srbije kako bi prečicom došao do većeg kluba u trenerskoj karijeri. Ponos i skromnost mu to ne dozvoljavaju.
– Možda za početak trenerske karijere i nije loše krenuti od nižih liga. Postepeno probijanje od dna ka vrhu vam daje mogućnost da težim putem naučite neke lekcije i da kasnije, kada dobijete šansu u većim klubovima, budete teže savladivi. OFK Kikinda nudi dobre uslove za rad, imajući u vidu u kom smo rangu takmičenja. Postoje ambicije da se narednih godina napadne i Prva ligu, ali o tom-potom. Treniraćemo dva puta dnevno sedam nedelja do nastavka sezone i spremni dočekati proleće.
Popularni Piksi ističe da je našao ravnotežu u odnosu sa igračima:
– To da li sam strog ili ne, najbolje da pitate momke koje treniram (smeh). Verujem da nisam strog, ali ne i preterano blag, pošto ipak mora da se zna neka hijerarhija u ekipi. Dobri su to momci, ne moram često da im podviknem.
Žurim polako
Kovačević je od 2006. do 2011. s dosta uspeha igrao u Lensu, a od 2013. do 2015. u Nim Olimpiku, pa ga za Francusku vežu najlepše uspomene. Možda baš tamo nastavi trenersku karijeru:
– Uživao sam u oba kluba, pre svega u Lensu, jer sam tada bio u najboljim igračkim godinama. Stadion “Bojar Deleli” bio je skoro uvek pun, pa i kad smo ispali u Ligu 2. Navijači su živeli za žuto-crvene boje, bili smo omiljeni u gradu i regiji. Povremeno sam bio i kapiten. Utro sam put saigračima iz Zvezde Milanu Biševcu i Dejanu Milovanoviću, koji su mi se kasnije pridružili. Kapiten sam bio i u Nim Olimpiku u Ligi 2, pa na Francusku gledam kao na drugu kuću. Ostao sam i dan-danas u dobrim odnosima sa nekim od bivših saigrača, ali i ljudi iz klubova, sagradio mostove, te ne isključujem mogućnost da jednog dana trenersku karijeru gradim u Francuskoj. Jezik sam savladao, tamo bih bio svoj na svome. Ipak, ponavljam da je ovaj posao nepredvidiv i da ne znate šta nosi dan, a šta noć. Samo da je zdravlja, a za posao kako bude, neka bude. Zasad, žurim polako!
Obrazovanje i usavršavanje obaveza su za mladog trenera, koji drži do sebe:
– Pro licenci sam težio i pošteno učio i radio na njenom dobijanju. Gledam dosta utakmica u jačim ligama i upijam znanje od starijih kolega. Mada, ne želim da budem bilo čija kopija, već da izgradim autentični stil. Daleko od toga da je sada moguće izmisliti toplu vodu u trenerskom poslu, da budemo načisto, ali neki lični pečat na vođenje ekipe mora da ostavi svako ko drži do uspeha.
Moglo je biti i drugačije
Igračku karijeru Nenada Kovačevića obeležili su i srčani problemi. Naime, odmah po završetku utakmice između Crvene zvezde i Budućnosti iz Banatskog Dvora 2003. srušio se na travu stadiona “Rajko Mitić”. Pljuštala je kiša, a panika zavladala u Ljutice Bogdana. Hitno je prevezen u bolnicu, gde su mu ustanovljeni problemi s najvažnijim organom. Prve prognoze nisu bile ni najmanje optimistične, jer je stanje borbenog veziste bilo poprilična nepoznanica za kardiologe:
– Ne znam ni sam kako da objasnim šta mi se tačno desilo pre skoro dve decenije. Bio sam na mnogobrojnim ispitivanjima i mnogi lekari su mi predviđali kraj karijere. Imao sam nepune 23 godine, igrao u Zvezdi u dobroj generaciji, jednostavno nisam hteo da se predam. Moje zdravstveno stanje najbolje je na kongresima kardiologa objasnio profesor dr Arsen Ristić, koji me je lečio i izlečio i kome sam večno zahvalan. Na pregledima u Srbiji je ustanovljeno da imam tranzistornu konstrikciju, što je posledica akutnog miokarditisa. Taj pojam je bio nedovoljno istražen u svetu kardiologije u to doba, a zanimljivo je da na pregledima u Nemačkoj nisu uvideli srž problema.
Popularni Piksi se vraća na najteži deo života i dodaje:
– Srpski lekari su mi dali simptomatsku terapiju i iz dana u dan sam se oporavljao, uprkos pesimističnim prognozama da mogu da se oprostim od fudbala. To je bilo čudo Gospodnje, ali sam posle godinu dana uspeo da se potpuno oporavim. Lekari u Srbiji kažu da sam prvi sportista koji se oporavio od tranzitorne konstikcije srca, odnosno stezanja srčanog mišića. Najpre sam dobio dozvolu da igram tri meseca, pa se to produžavalo i bogu hvala, nastavio sam karijeru. Ni sam ne znam na koliko sam pregleda i analiza bio, ali na kraju se sve lepo završilo. Zaigrao sam ponovo 2004, dobio dozvolu da branim boje i reprezentacije Srbije, kasnije i da pređem u Lens.
Nenad se odlično oseća danas i nema niti jednu jedinu posledicu srčane mane, ali ne može a da se ne zapita kako bi se sve odvijalo da mu karijera u zlatnim godinama nije privremeno zaustavljena na godinu dana.
– Imao sam sređen jak ugovor u Francuskoj, Zvezdi bi pripalo višemilionsko obeštećenje. Baš tada me zadesio taj maler sa srcem i čovek posle svega ne može da se ne zapita šta bi bilo kad bi bilo. Ne želim da kukam vašim čitaocima, daleko od toga da sam imao lošu karijeru, ali ne mogu da se otmem otisku da je mogla biti i bolja, samo da nije bilo srčanih problema. Ipak, sada sam zdrav, živim normalno i zahvalan sam divnim kardiolozima na pomoći.
Srećan zbog Eriksena
Posle skoro osam meseci pauze prouzrokovane srčanim udarom zadobijenim nasred utakmice EP između Danske i Finske, Kristijan Eriksen se vratio fudbalu. Potpisao je ugovor do kraja sezone sa premijerligašem Brentfordom iako mu je predviđan kraj karijere. Ako neko razume kroz šta je prošao kapiten Danske i bivši as Intera, Totenhema i Ajaksa, onda je to Kovačević:
– Zaista sam mnogo srećan zbog Eriksenovog povratka na teren. Još uvek su mi pred očima jezive scene sa stadiona u Kopenhagenu kada se srušio na teren, a saigrači mu pružali pomoć, pre nego što je odvezen u bolnicu. Veliki je majstor fudbala, setite se da je u jednom trenutku vredeo 80-90 miliona evra. Sve i da nije, pa žao bi mi bilo svakog čoveka koga je zadesilo to što i Kristijana.
Nenad dodaje:
– Srce je ubedljivo najmističniji organ i koliko god da je medicina napredovala, nije moguće predvideti situacije da zdravog sportiste od 28-29 godina može da zadesi srčani udar. Eriksen je sigurno imao najdetaljnije i najstrože moguće kontrole i ubeđen sam da mu je zdravstveno stanje dovoljno dobro da se vrati fudbalu. Uz to, njegova jaka volja je izvesno presudno uticala da opet uživamo u njegovim potezima.
Niko kao Riberi
Imao je Nenad Kovačević priliku da igra protiv brojnih majstora fudbala tokom 18 godina profesionalne karijere. Ipak, izdvaja večno mladog Frenka Riberija:
– Neverovatno je koliko ga je teško čuvati. Nestvarno je brz, lako menja pravac kretanja, dribling u punom trku mu je besprekoran. Igrao sam protiv njega samo u sezoni 2006/07, mojoj prvoj u Francuskoj. Riberi je tada bio nosilac Olimpika iz Marseja, ozbiljno je odskakao od svih u Ligi 1 i u leto 2007. je otišao u Bajern i tamo za 12 godina stekao status klupske legende. Stvarno je Francuz čudo, evo i dan-danas, na samo dva meseca do 39. rođendana, igra u Seriji A za Salernitanu.
Sagovornik “Vesti” ne zaboravlja ni fantastičnu ekipu Milana, s kojom je Zvezda igrala u kvalifikacijama za Ligu šampiona u avgustu 2006, a on sa kapitenskom trakom predvodio crveno-bele pred 60.000 “delija”:
– U napadu su imali Filipa Inzagija i Alberta Đilardina, na sredini Kaku, Andreu Pirla, Klarensa Sedorfa, Đenara Gatuza, u defanzivi Markosa Kafua, Kostakurtu, ma ne zna se ko je bio bolji. Koliko su bili jaki najbolje svedoči to što su te sezone i osvojili Ligu šampiona. Ipak, nismo se obrukali, a samo nekoliko dana posle revanša otišao sam u Lens.
Ponosan na “orlove”
Nenad Kovačević je od 2003. do 2008. igrao 26 puta za Srbiju, ali nije imao sreću da se takmiči na nekom značajnijem takmičenju. Ipak, oduševljen je izdanjima “orlova” Dragana Stojkovića, od kojih očekuje dosta na Mundijalu u Kataru:
– Imamo lepo složenu ekipu, sve linije tima su jake, posebno ofanzivni “trozubac” Vlahović – Mitrović – Tadić. Nikoga ne treba da se plašimo, pa možemo opušteno da pratimo žreb grupa 1. aprila. Došlo je vreme za velika dela, ne smemo da se zadovoljavamo prolaskom grupe.
Deki, samo napred
Stameni Kraljevčanin pomno prati učinak crveno-belih, čiji je dres nosio pet i po sezona, u dva navrata i s kojima je osvojio po dve titule i Kupa:
– Svaka čast saigraču iz reprezentacije Dejanu Stankoviću na svim uspesima na klupi Zvezde, i to na prvom poslu. Jedva čekam žreb za osminu finala Ligu Evrope i priželjkujem što lakšeg rivala. Što se Superlige Srbije tiče, verujem da ćemo nadoknaditi Partizanovih plus pet i vezati i petu titulu prvaka Srbije. To nam je neophodno da bismo se i dogodine nadmetali u Ligi šampiona.
Nadimak zbog tehnike
Nenad Kovačević je kao veliki talenat sa svega 17 godina postao deo Crvene zvezde, ali je morao da prođe period kaljenja kako bi dobio šansu u prvom timu. Čim je stigao na najveći srpski stadion, saigrači i treneri su ga prozvali Piksi, jer je imao sjajnu tehniku, nalik na sadašnjeg selektora nacionalnog tima Srbije. Ipak, u potonjim godinama Nenad se pomerio niže u veznom redu, pa je umesto kreatora igre postao defanzivni fudbaler sredine terena.
