Gde može Makron, mogu i Srbi. Makron ima kuću, prelepu vilu u mestašcu Le Tuke-Pari Plaž, izraslom na ušću reke Tuke u Atlantski okean, a Srbi imaju pesak na plaži Tuke. Makronova kuća je u doživotnom vlasništvu, pesak Srba je jednodnevni. I kako komentarišu korisnici “ko izmišljen za uživanje”. Provod uz šum talasa realizovan je po ideji Stane Bilbije, neumorne aktivistkinje kojoj “otkako je veka” godi druženje sa zemljacima-dijasporcima. Od Pariza do Le Tuke-Pari-Plaž prevalilo se 210 kilometara, a srpsku ekspediciju (prvi put se išlo u to mestašce) činio je pomešan sastav: ravnopravno raspoređeni mladi i “starudija”, kako svoje vršnjake dobronamerno i sa puno topline naziva Stana.
– Poodavno sam zaključila da me ono svoj uz svoga, obogaćuje, uveseljava, život mi ulepšava i produžava. Osetila sam da to što smo daleko od matice istovremeno znači da je matica u nama – definicija je Stanina.
Otišli bi Srbi da vide tu Makronovu vilu, pozirali bi uz nju dok bi mobilni telefoni to ovekovečivali, ali su se, ipak, dešavale drugestvari.
– Čim smo ugledali vodu, svi smo pojurili da se skvasimo. E, kako smo se lepo ispružili na peskovitoj plaži! Imali smo i frižider, osvežavali se pićima, bilo je za grickanje, pa i kajmak, sir, pršuta… Ma, ludnica! Uh, šteta što ostarismo – oslikava Stana, prenoseći da su i svi ostali bili oduševljeni.
Ceo dan su bili na plaži, a predviđena pauza pretočena je u ručak u obližnjem restoranu. Ribe, školjke, pomfrit i drugi zalogaji mogli su se birati.
– Ipak, najlepša poslastica bila je Novakova trijumfalna pobeda na Rolan Garosu. Mi na terasi restorana, a u unutrašnjem delu na ekranu finalni pariski meč. E, što Francuzi ne vole Novaka! Mi smo svaki tren utrčavali u salu ili se raspitivali o trenutnom stanju na terenu, a Francuzi ne reaguju, baš ništa, pogotovo kad se meč priveo kraju.
Stana kao da ponovo preživljava taj, za Srbe, istorijski meč.
– Mi poskakali, vičemo, vrištimo, ruke uvis, da smo dobili premiju na lotu manje bi se veselili, a kod Francuza tajac. Mnogo su ljubomorni. Mnogo hladni. Kad smo se vratili na plažu bili smo 100 puta glasniji, Novak nas je pretvorio u simfonijski orkestar – procena je Stanina.
Ime vozača punog autobusa je Mišel, a na samom početku vožnje putnici veseljaci su ga prozvali Miša. Uvek je bučno u “Staninom autobusu”, peva se, što se kasnije prenelo i na plažu.
– Čak smo se i u kolo uhvatili, ali kratkotrajno. Noge propadaju u pesak, nije se mogla uplesti i razviti igra, dakle, nismo se tu istakli i bi nam žao. A super je bilo što smo na plaži odbacili maske, skoro da smo i zaboravili kako je lepo disati, svakoga čuti razgovetno i na licu mu videti osmeh – otkriva Stana.
U sedam ujutro startovalo se put okeanskog plavetnila, u 23 sata krenuli su naši zemljacidomu svom i u sitne sate stigli u Pariz.
– Super, super, super. Tako smo se pozdravljali na rastanku. A dodala bih: ništa bez nas starih. Ovi mladi su mnogo zakočeni, trebalo bi da živnu – komentar je Stanin.
“Krstovdan” u autobusu
Dogovor za ovo putovanje lako je pao,i to u ulici Simplon, na Spasovdan, posle liturgije. Unapred se znalo da će putovanje biti u svakom pogledu, osvežavajuće, a cena 30 evra. Pa, ko da odoli zovu mora i srpskog zajedništva!
– Mogla sam da napunim tri autobusa, ali ne treba preterivati. Kod nas, po ustaljenoj šemi, svako putovanje startuje molitvom “Očenaš” i nastavi “krstovdanom”. Da objasnim, tako smo nazvali rakijicu koju popijemo odmah po polasku autobusa, što znači da se krstimo – detaljiše Stana.
Klara junak puta
U grupi izletnika našle su se i tri generacije porodice velikog srpskog aktivisteČede Krasnica, a ljubimica svih putnika bila je trinaestomesečna Klara, koja je junački sve izdržala.
Vidovdan u Valmu
I kad je gotovo, Staninim drugarima nije gotovo.
– Na redu je, 27. juna, odlazak, u 420 kilometraudaljeni Valmo, kod Mozela, na severu Francuske. Svake godine s njima slavimo Vidovdan, samo smo zbog mrske korone preskočili prošlu godinu. Naravno, opet autobusom, a moram da pohvaliti sve “moje” putnike. Veoma smo disciplinovani i uredni. Na rastanku sve počistimo, autobus ostavimo u savršenom stanju, pa je i razumljivo da nas prevoznici nikad nisu odbili, uvek im, iz kojeg se god ugla gleda, osvežimo dan. A da nas je kojim slučajem Makron pozvao u svoju vilu, verujte, mi bismo je, takođe, pedantno pospremili – šeretski zaključuje Stana.
