Markovići su šampioni Zvezdinog kampa u Beču. Prešli su 800 kilometara da bi njihov naslednik Novak trenirao, a na sve treba dodati hotelski smeštaj, svakodnevne troškove i bebu Jovana kome je potrebna svakodnevna nega i pažnja.
Otac Goran je iz Zaječara, a majka Milena iz okoline grada pod Kraljevicom.
-Živimo u nemačkom Ešvegeu, malom gradu od 20.000 stanovnika lociranom kraj Gepingena i Kasela – objašnjava nam Goran koji je u rodnom gradu igrao fudbal.
U Nemačku su se, kaže, preselili jer je supruga, inače doktor, dobila posao.
– Iskreno, nismo se puno dvoumili, a ni premišljali. Prihvatili smo prvu ponudu, a ona je došla iz Ešvegea koji nije poznat našim ljudima, ali je prijatan za život. Za sada smo tu i možda nam malo nedostaju naši ljudi. U okruženju imamo stariji bračni par, a bila je i jedna baka koja se vratila u Srbiju. Sada joj pomažemo oko plaćanja računa, a kada povremeno dođe u Ešvege bude naš gost.
Goran poseduje i trenersku licencu, a svakako nije lako trenirati sopstveno dete.
– Radim u lokalnom, amaterskom klubu i Novak je u mojoj grupi. Ne odvajam ga od ostale dece, možda sam i stroži prema njemu. Od avgusta prelazi u stariju grupu i kod drugog trenera tako da će biti lakše i meni i njemu.
Da li je Novak talentovan?
– Teško pričati i procenjivati talenat svog deteta. Ne razlikuje se od ostalih dečaka njegovog uzrasta – smireno tvrdi Goran za dečaka koji je napunio sedam godina.
– Jedini sam Srbin u klubu i gradu! Tata je zvezdaš pa sam tako i ja počeo da navijam za crveno-bele. Igram u odbrani, a ponekad me trener prebaci u vezni red – priča Novak o dosadašnjoj karijeri, ali ne zna kako se obreo u kampu.
Pomaže majka Milena:
– Javili su nam prijatelji koji su u “Vestima” videli tekst o kampu. Brzo smo stupili u kontakt i upisali Novaka, ali nije bilo lako spakovati se, preći 800 kilometara i naći smeštaj.
Goran ima rodbinu u Beču koja je baš u vreme kampa imala goste. Nekako su se snašli.
– Hotel je korektan i relativno blizu kampa. U slobodno vreme smo išli u grad, vodili decu u predivan zoo vrt na Prateru tako da su dani brzo prošli. I Jovanu je prijao boravak u Beču.
Milena je Medicinski fakultet završila u rumunskoj Krajovi. Ima nameru da napreduje.
– Radim, ali se dodatno obrazujem. Idem na seminare, a puno iskustva stičem na radnom mestu. Trenutno smo u Ešvegeu, ali nikad se ne zna. Kada Novak završi četvrti razred sagledaćemo situaciju. Sada nije vreme da menja školu, grad i stiče nove drugove. Sredina je prijatna za život. Sigurno nam je želja da pređemo u veći grad, ali i da u Srbiji posetimo što više turističkih mesta tokom leta.
Prednost azilantima
Goran je pre pet godina, po dolasku u Nemačku, radio u logistici, ali je bio prinuđen da pauzira u prethodnih godinu dana.
– Nećete verovati, ali bio sam prinuđen da dam otkaz kako bi ostao kući da čuvam Jovana. Naime, nismo uspeli da ga upišemo u vrtić. Prednost su imala deca azilanata pa je broj brzo popunjen. Nadam se da ćemo u septembru imati više sreće što bi mi omogućilo da se vratim na stari ili potražim novi posao.
Novi izazov u junu
Novak je u Beču stekao iskustvo, nove drugove, naučio dodatne finese i spreman je za nove izazove.
– Tata je najavio da ću u junu na još jedan kamp, ali ne znam tačno gde je – kaže Novak, a Goran objašnjava:
– Kamp u našem okruženju, organizuje Bernd Hobš nekada golgeter Verdera i povremeni reprezentativac Nemačke. Ako se ne dogodi nešto ne planirano potrudićemo se da Novaku priredimo još jedno prijatno iznenađenje.
