Nova kritika “Dare iz Jasenovca”: Film koji zaslužuje poštovanje

Promo

„Dara iz Jasenovca“ je vrlo dobro snimljen film i jedan je od prvih značajnih filmova koji se bavi nepravdama i zločinima koji su počinjeni u hrvatskim logorima tokom Drugog svetskog rata i njihovom doprinosu genocidu nad Srbima u celini, ističe u svojoj kritici Herman Dalival na sajtu „Sinemasanktum“. 

Prevod teksta prenosimo u celosti:

“Dara iz Jasenovca je srpski film scenaristkinje Nataše Drakulić i reditelja Predraga Antonijevića i srpski kandidat za Oskara. Priča prati desetogodišnju srpsku devojčicu Daru (Biljana Čekić), koja je zajedno sa majkom i dva brata odvedena u hrvatski koncentracioni logor u blizini Jasenovca.

Darin otac Mile (Zlatan Vidović), razdvojen od porodice, živ je i zaglavljen u drugom logoru, nedaleko od njihovog. Primoran je da odlaže tela svojih sunarodnika koje su hrvatski vojnici sadistički nemilosrdno ubijali u okolnim logorima.

Nedugo nakon što su Dara i njena porodica odvedeni u logor, njena majka i stariji brat su ubijeni, a ona ostaje da sama brine o dvogodišnjem bratu Budi. Od tog momenta, film nam prikazuje brojne svakodnevne strahote logora, šta su pojedinci bili prisiljeni da rade kako bi preživeli, kako su u nekim slučajevima morali direktno da sarađuju sa vojnicima i da prijavljuju svakoga ko možda krade hranu ili krši protokol.

Dari pomaže nekoliko ljudi koje ona i ne poznaje, ali i oni su prepušteni milosti i nemilosti vojnika i neki od njih ne opstaju dugo. Ipak, Dara je odlučna da brine o svom bratu.

Ovo je najverovatnije prvi ili bar jedan od prvih značajnih filmova koji se bavi nepravdama i zločinima koji su počinjeni u ovim hrvatskim logorima tokom Drugog svetskog rata, i njihovom doprinosu genocidu nad Srbima u celini.

Rekao bih da je to jedna od stvari koje zaista izdvajaju ovaj film od ostalih filmova o Holokaustu. I dok film ne pruža previše konteksta oko Srba, njihove dinamike sa Hrvatskom i kakvu je ulogu ova zemlja imala kod Sila osovine, vi ipak uspevate da shvatite suštinu, a drama koja je u središtu filma, zaista i ne iziskuje veliko predznanje da bi ga bilo moguće pratiti.

Film je vrlo dobro snimljen. Karijera Predraga Antonijevića duga je nekoliko decenija, a teška tema poput ove nije mu strana.

Opšti utisak je da film zaslužuje poštovanje, da je tema vrlo delikatna, da najveći deo filma poseduje vrlo klasičnu estetiku i tempo, i definitivno izgleda kao da je u njega uloženo novca. Setovi, kostimi, detalji karakteristični za taj period, izgledaju zaista dobro i autentično, zaista uspostavljaju osećaj tog mesta što vas dalje uranja u stvarnost ovog surovog sveta.

Stilskih ukrasa ima malo, tu i tamo, ali prisutan je taj deo koji se ponavlja gde vidimo likove koji su umrli kako se pomaljaju iz belog ništavila ne bi li ušli u vagon u kojem sede i čekaju drugi mrtvi likovi. To je hrabar potez koji je u pogrešnim rukama mogao da ispadne kič i kliše, ali koji na koncu ostavlja prilično jak utisak.

Koncentracioni logor Jasenovac zloglasan je po svojoj brutalnosti, čak i prema standardima nacističke Nemačke, zbog korišćenja noževa kao i tupih predmeta, i zato što su ljudi ubijani na vrlo ličan, svirep način.

To se u filmu odražava kroz mnoge vrlo uznemirujuće momente gde su ljudi ubijani maljevima, noževima i slično. U filmu postoji sekvenca za koju slobodno mogu reći da predstavlja najnapetiju igru muzičkih stolica koju sam ikada video.

Međutim, ma koliko uporna, ova sekvenca ni u jednom momentu ne prelazi u preterivanje i besmisao. Nasilje je šokantno, ali se fokus brzo prebacuje na način kako ove smrti utiču na sve ostale.

Jedina stvar koja sprečava ovaj film da bude zaista sjajan, jeste ta što nije učinio mnogo da izađe iz kalupa bilo kog drugog generičkog filma o Holokaustu. Film je postavljen svakako iz fascinantnog ugla čime zaslužuje da bude u centru pažnje, ali nemam osećaj kao da sam naučio mnogo o Srbima i specifičnostima njihove borbe.

Takođe, kao drama, može biti malo zamoran, pogotovo u drugom delu kada gotovo scenu za scenom gledamo kako ljude ubijaju, dok Dara posmatra sve strahote logora, a Bude je u opasnosti jer ne prestaje da plače.

Postoji donekle poenta u zapletu u scenama gde Mile želi da se ponovo nađe uz svoju decu, posebno nakon što otkrije tela svoje supruge i starijeg sina, ali nikada ne osetite da se taj zamah povećava, on zauvek ostaje po strani u odnosu na centralni narativ.

Sve u svemu, mislim da je Dara iz Jasenovca svakako film koji vredi pogledati, posebno s obzirom na to da nisam imao nikakvo predznanje o ovom konkretnom događanju tokom Drugog svetskog rata, i lepo je videti da se ovakvoj temi pridaje pažnja.

Biljana Čekić zaista briljira kao glavni lik, a činjenica da joj je ovo prva filmska uloga, dodatno iznenađuje. Ona nosi film prilično uspešno, s obzirom na to da mora da prebrodi mnoštvo komplikovanih emocija duboko usađenih u stravičnoj i nezamislivoj situaciji u kojoj se Dara našla, i tu jedva da ima ikakve lažne note.

Sva glumačka izvođenja su veoma dobra. Jedan deo mene zasigurno želi da budem u stanju da iz ovoga izvučem nešto više od poruke o osnovnim strahotama rata, ali sigurno je da se oseća težina građe ove priče, a to je zato što je sam snimateljski deo dovoljno dobar da vas angažuje.

I kao što sam već napomenuo, ovo je jedna perspektiva rata kojoj do sada nisam bio izložen, i potpuno podržavam ovaj projekat, pogotovo kada je u pitanju deo istorije koji je podrobno ispitan na mnogim teritorijama.