Zavidili smo im i na srebrnim posudama u tri nivoa sa sitnim kolačima i stolicama umotanim u bele čaršafe podvezane crvenim mašnama. Mogli smo samo da maštamo da ćemo jednog dana i mi biti tako treš opremljeni dok slavimo Božić, krsnu slavu ili venčavamo decu.
Zauzvrat, otpozdravljali smo im fotografijama na kojima škiljimo ispod nekog bora na Jadranskoj obali ili ispred regala na čijim policama su uredno poređena sabrana dela Josipa Broza, Mir Jam, Tolstoja i kompletna istorija KPJ u tri toma. Sve ono što se prodavalo preko sindikata na rate, a zbog čega nas je druga generacija gastarbajtera zavitlavala da kupujemo knjige "na metar".
Sada imamo sve te džidže-midže koje nam u stvari samo skupljaju prašinu, a tek jednom godišnje odrade svoju namenu – zadovolje naš roza "karakter". Ali zato nas u sandučetu odavno ne dočekuju čestitke za Novu godinu i Božić, dok je naš mobilni pun SMS poruka, a s rodbinom "preko grane" se i čujemo i vidimo uz pomoć svemoguće internet mreže. U duhu novog vremena dobili smo i političare koji više ne poziraju ispred državne zastave i grba, već "udubljeni" u ekran kompjutera dok nasumično kucaju po tastaturi.
Sa sajber generacijom i bivšim ortodoks komunistima, a sada velikim "vernicima" došlo je i nekako površno poimanje hrišćanskih praznika. Sve se svelo na hranu i piće, na one bele stolnjake i srebrne ćasice, na zevanje dok Amfilohije izgovara božićnu poslanicu. Ne zato što to čini mitropolit crnogorsko-primorski, a ne čestiti Pavle, već zato što malo ko razume ono što zbori srpski vladika. I ne samo što ne razume, već i ne pokušava.
Decu je sve teže ubediti da sa mamom i tatom prošetaju do obližnjeg hrama na liturgiju i paljenje badnjaka. I potajno priznajete da kada vam sin pubertetlija kaže da je to "tako dosadno", da nemate argumente za ubeđivanje u suprotno. I pošto ni sami ne znate sva ta simbolična hrišćanska značenja, pa još u kombinaciji sa ostacima paganskih običaja, pokušavate da zajedničim čitanjem saznate šta je badnjak i zašto simbolizuje Hrista? Ko je bdeo celu noć dok se Bogorodica porađala u Vitlajemskoj pećini i da li su pastiri palili drva da bi se u toj prohladnoj noći ogrejali, a mi to sada simbolično činimo sa badnjacima?
Ali, avaj, ništa od toga nije deci zanimljivo kao pokvareni ali bezgranično simpatični Šojić ili takmičari u Survajvoru, još jednom od brojnih rijaliti zabava na srpskim televizijama.
Ne morate biti upućeni u pregovore Istočne i Zapadne hrišćanske crkve oko ujedinjenja, u njihova sporenja oko kalendara, liturgije, prvenstva pape, udruženog straha od agresivnog islama. Dovoljno je pogledati sopstvenu decu i shvatiti da oni nisu samo simbolično izgubljeno hristovo stado, već vernici jedne nove vere u kojoj je virtualni svet kompjutera centar njihovog kosmosa i jedini hram kojem se s radošću svaki dan vraćaju. Crkva bi, ako misli da potraje u budućnosti, pre svega o tome trebala da povede računa. Bez vernika, biće tek prazna građevina za turistički obilazak. A možda će se i to obavljati putem svemoćne računarske mreže, ko zna?
