U svetlu Međunarodnog dana mira, 21. septembra, razgovarali smo sa Isidorom Pekić iz Kanbere, autorkom filma “Generacije Borova, 30 godina kasnije“. Teme su bile motivacija za stvaranje filma, lični doživljaji koji su oblikovali priču, ali i kako se sećanja mogu transformisati u umetničko delo, koje inspiriše i pokreće.
Kako ste došli na ideju da snimite film o Borovu naselju i šta je za vas lično značilo vraćanje u prošlost kroz ovaj projekat?
– Počelo je anegdotom. Kada sam bila u poseti u Borovu, posle rata, nosila sam nove čizme koje su mi bile preširoke. Majka mi je našla šustera na ulici uz Dunav, koji je meru uzeo palcem i, usprkos mojoj neverici, popravio ih tako da su bile kao salivene za mene. Nikada ga nisam zaboravila, njegova veština je bila povod ideji o Borovu naselju, gradu cipela. Kasnije sam shvatila da je motivacija za ovaj film zapravo za mene opraštanje od tog vremena i kraja, suočavanje sa traumom koja je dugo živela u meni, jer je sve to naprasno nestalo. Uz to, film je i poklon mojoj majci, koja je radila u Borovu, bila je novinar, i između ostaloga je pisala priče o borovskim radnicima, što je ostavilo traga na meni.
Vaš film obuhvata različite periode u istoriji Borova. Kako ste uspeli da pronađete pravu ravnotežu između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti?
– Borovo i Vukovar su u ruševinama nestali, obnovljeni su, ali se danas pamte uglavnom po periodu rata. U mom filmu je to jedno od poglavlja, ali ne diktira ceo film. Uz hronologiju grada i kolektivna svedočanstva, ovaj film je i moj esej, traženje te ravnoteže. To sam našla kroz moja sećanja i šta sam snimila u razgovoru sa sagovornicima. Nijedan od sagovornika nije utrošio puno vremena o temi rata, neki o tome nisu želeli ni da razgovaraju. Ravnoteža je baš ono što nam treba. Ima još onih koji su duboko povezani i ne mogu da raskrste s prošlošću, iz krajnosti u smislu “samo tada je bilo tako dobro”, do druge krajnosti, neizlečenih trauma propasti i rata.
Kako ste se osećali kada ste se vratili u Borovo naselje nakon toliko godina?
– Redovno sam posećivala majku u Vukovaru i gledala kako se grad polako obnavlja. I Vukovar izgleda kao nekada, uglavnom. Ali, Borovo ne. Fabrika i neki stambeni objekti, kolonije, sagrađeni u vreme fabrike “Bata”, nisu potpuno obnovljeni, po centru naselja su vidne ruševine, koje zjape posle svih ovih godina. A, posle obnove ne deluje kao nekada. Na primer, prepoznatljiva crvena boja objekata u Borovu je kod obnove zamenjena drugačijom ciglom. Borovo naselje, koje je bilo naselje sa svojim poštanskim brojem, to više nije. Sada je to četvrt grada Vukovara. To više nije mesto industrijske proizvodnje, događanja, ljudi, nije više mesto kojeg se sećam. Nekada je bilo 22.000 radnika u fabrici i više od 20 etničkih grupa. A sada, par stotina radnika.
U filmu ste koristili mnoge arhivske fotografije. Kako ste ih odabrali?
– Odabir fotografija i njihova montaža, bio je zahtevniji deo filma. Iako sam tamo živela, Borovo kombinat i naselje sam zapravo upoznala dok sam mesecima prevrtala po bogatoj kolekciji fotografija, koja je osnova moga filma. Otkrila sam mnoge stvari i shvatila šta je privuklo ljude da su se selili u tu malu zajednicu. Emotivno je bilo osetiti da je to bio grad velikog napretka i blagostanja, pre nego što je postao grad propasti i rata. Osetila sam zahvalnost što sam bile deo te zajednice, koja će, u mnogo čemu, ostati neprevaziđena za ovdašnje terene. Iznenadilo me kada sam našla slike Borovskog aerodroma i plakat leta iz 1938. godine Beograd-Borovo-Beč. I drugi tako reaguju. Kada je poslednji put neko plakao za vreme filma, pitala sam, koji je razlog, jer u filmu ne prikazujem ništa tragično. Mlada žena, poreklom iz Vukovara, koja živi u Kanberi mi je odgovorila: “Zato što je to bilo tako lepo, a ja se toga ne sećam”.
Krenuti napred
Koja je glavna poruka koju želite da prenesete ovim filmom?
– Krenuti napred, sagledati prošlost u celini i okrenuti se budućnosti. Film pronalazi duh vremena, kreativnost i snagu svih nas, koju opet možemo naći, iako ne u tom mestu. Borovo, kao takvo više ne postoji, ali ono što nam je dalo, ostaje neizbrisivo i to lako prepoznajemo, pa čak i kreiramo oko sebe. Film predstavlja kolektivno svedočanstvo vremena i prostora u kome smo živeli.
Priče iz Kanbere
– Osim dugometražnog filma “Generacije Borova”, snimila sam i nekoliko kratkometražnih dokumentaraca. Triptih o Kanberi, pod nazivom “Priče iz Kanbere”, nameravam da razvijem u dugometražni film, kada se za to ukaže prilika. Tema je u nekom delu čak slična priči o Borovu, utoliko što se radi o zajednici, o multikulturnoj okolini. Ovo je grad u kojem sam ponovo našla polet i slobodu, koju sam imala u Borovu. Za to sam zahvalna i Kanbera zaslužuje priču. Priča o gradu kroz perspektivu migranata i starosedeoca, a uz prepoznatljivu notu kanberskog dizajna i arhitekture – otkriva za “Vesti” svoje buduće planove, Isidora Pekić.
Pomoć zajednice
– Moj film je podržao EU dom Vukovar, koji se već više od 20 godina bavi lokalnim programima razvoja kulture razumevanja i tolerancije, a direktorka Dijana Antunović Lazić je jedna od sagovornica u filmu. Ostale organizacije koje sam kontaktirala nisu učestvovale, ali snimanje nisu ometale. Pojedinci, koji su se odazvali, su to uradili zbog ljubavi prema Borovu i zajednici, a u meni su prepoznali duh bivše Borovčanke, koja se nije puno promenila. Ali, bilo je i onih koji odbili da učestvuju, pod utiskom da će i ovaj film nastaviti utabanim putem polarizovanih priča o Borovu i Vukovaru – priča autorka filma.
