Reditelju Goranu Markoviću uručeno je priznanje Kristalna koala i novčana nagrada u Filmskom centru Srbije, za film “Slepi putnik na brodu ludaka”. Markovićevo ostvarenje proglašeno je za najgledanije u konkurenciji od pet srpskih filmova, koji su prikazani na prošlogodišnjem 18. srpskom filmskom festivalu u Australiji. Priznanje je uručila Rut Stjuart, ambasadorka Australije u Srbiji.
– Kristalna koala mi mnogo znači jer znam da je izbor filmova koji putuju u Australiju skučen i da se zaista biraju najbolji. Srećan sam što naši ljudi tamo imaju priliku da pogledaju kvalitetna ostvarenja jer su nažalost osuđeni na satelitske kanale, a znamo da se to ne može smatrati kulturom. Meni ova nagrada znači, iako nisam mnogo navučen na nagrade. Nastojim da im smanjim značaj jer ako počnete da živite od nagrada i priznanja, onda ste prošlost. A mislim da sam sposoban da nešto napravim u budućnosti. Ali ova nagrada je lepa zato što je ta zemlja čudesna. Bio sam 2004. godine, obišao Sidnej, Melburn, putovao sam kolima kroz Australiju i ta zemlja je čudesna, a društvo vrlo otvoreno – kaže za “Vesti” Goran Marković i dodaje:
– Našim ljudima mnogo znače ovi filmovi. Sama činjenica da Australija pomaže i da se već toliko godina održava jedan takav etnički festival i da na taj festival dolaze i njihovi ljubitelji filma i kolege iz njihove kinematografije dovoljno govori. Takođe, škole koje tamo postoje su veoma dobre, odlično opremljene. Iz njih izlaze sjajni umetnici. To je jedan filmski centar na onom kraju sveta potpuno suprotnoj strani Zemljine kugle od nas, koji vredi upoznati i vredi napraviti kontakt s njima. Tako da je festival dosta značajan ne samo za utaživanje nostalgije naših ljudi, nego i za razmenu filmskih iskustava, a moguće i nekih saradnji.
On ističe da su naši ljudi veoma nostalgični.
– Pa i ja sam bio nostalgičan. Pet godina sam studirao u Pragu. Prve godine sam odlazio na železničku stanicu kod vozova koji odlaze za Beograd i slušao naše ljude kako pričaju srpski jezik. Radio sam jedan komad, “Beogradska trilogija” Biljane Srbljanović, gde su glavni junaci emigranti, pa sam ispitujići pojam nostalgije naišao na jednu definiciju, koja je interesantna. Nostalgija je privilegija malih naroda. Ne znam da li veliki narodi osećaju nostalgiju.
Knjiga “Beogradski trio”
Marković ističe da je dobro to što se u poslednje vreme mnogo snima.
– Dok god postoji kontiniutet, dok god ulaze mladi autori, novi autori na ta vrata i dok god se naši filmovi pokazuju na svetskim festivalima gde je jedino moguće čuti srpski jezik – dobro je. Ne postoji mogućnost da se srpski jezik čuje, osim na filmskim festivalima. Ne znam da li su ovde toga svesni. Davali bi mnogo više para da znaju za to. Niko ne sluša nikakve govornike, niko ne čita knjige na srpskom osim naših ljudi, pozorišta retko kad gostuju, jedino filmovi kad se pojave na festivalu ljudi sednu u salu i čuju srpski jezik – kaže Marković.
Reditelj kaže da pokušava da radi i da mu je veoma drago što je njegova knjiga “Beogradski trio” veoma čitana.
– Veoma je popularna. Knjiga je bila u najužem izboru za Ninovu nagradu. Već pet izdanja za 10 meseci, što je za naše prilike veliki broj. Tako da se bavim pisanjem koje će možda prerasti u film, TV seriju, pozorišni komad, a možda i u sve to odjednom.
Ponovo student
Marković je nedavno ponovo seo za klupu na Filozofskom fakultetu.
– Celog života sam imao utisak da sam pogrešan fakultet studirao. Studirao sam najbolju filmsku školu koja je postojala. Tokom života sam shvatio da mi fale neka znanja i dimenzije koje nisam mogao da dobijem studirajući nešto jako stručno. I stalno sam želeo da dopunim znanje. I zato sam pod stare dane rešio da idem na Filozofski fakultet. Imam tamo mnogo profesora prijatelja. Slušam sociologiju religije i to mi je interesantno. Pošto je moja snaha magistar filozofije i sada će doktorirati, ona mi je dala spisak literature i zakazao sam kod nje kolokvijum.
