Simone Piskopelo (40), veliki prijatelj Srba, s radošću i nostalgijom i dalje se seća posete Beogradu, koji je u razgovoru za “Vesti”, objavljenom prošle godine, opisao kao otvoren, gostoljubiv grad u kojem se svi osmehuju i spontano nude pomoć ne tražeći ništa za uzvrat.
Simone, koji je radio u Veneciji Mestre kao nastavnik u osnovnoj školi, trenutno je zaposlen u Glazgovu, kako kaže, zaglavljen u pandemiji, u nemogućnosti da planira putovanje i povratak kući.
Njegova ljubav prema našem narodu nije slučajna. Naime, njegov deda Alesandro Piskopelo je bio poreklom Crnogorac sa Cetinja.
– Moj deda je bio sin Italijana Antonija i prelepe Crnogorke Rose. Prvi put je stigao u Italiju sa 12 godina, kada su preokreti vezani za kraj Drugog svetskog rata primorali celu njegovu porodicu da se vrati. Prošlo je mnogo godina, ali se odlično sećam da sam u njemu jasno osećao, svaki put kad sam ga sreo, višegodišnju želju za povratkom u rodnu zemlju. Kao da je neprestano čekao trenutak tog posebnog putovanja među one koje je smatrao svojim narodom, sa kojima je mogao da govori svoj maternji jezik. Te zemlje su, kad je govorio o njima, izgledale kao najlepše na planeti. Danas bih jednom rečju mogao da definišem onaj osećaj, koji ga je s jedne strane mučio, a sa druge gurao da živi. Nazvao bih to nostalgijom.
Simone je u školi u kojoj je radio podučavao učenice koji nisu iz Evropske unije, to su bila deca uglavnom poreklom iz Bangladeša.
– Saznao sam mnogo toga i naučio o njihovim porodicama, običajima, veri, tradiciji, ritualima. Ceneći neke aspekte više, malo manje druge, ali uvek otvorenog uma, trudim se da se uzdržavam od predrasuda i prosuđivanja. To su pošteni ljudi, a iako prinuđeni da rade 12 sati dnevno, na njihovim licima nikad nisam prepoznao umor, već nostalgiju.
Sada kad živi u Škotskoj, napominje da misli da može u potpunosti da ih razume.
– Potpuno ih shvatam posle mnogih putovanja oko sveta i više dugih perioda odvajanja od kuće. U ovom trenutku niko ne može sa sigurnošću da mi kaže kada ću moći da idem kući. Ističem reč “kada” jer nas pita o čekanju i njegovom trajanju. Ovom rečju izražavamo svoje nade i želje. A ako odgovor nije siguran, a čekanje na kraju postane neodređeno, nostalgija zauzima mesto u našim srcima. A ona je ta koja nas slama. Nemam odgovora ili rešenja na pitanja koja muče srce.
Beskonačni zagrljaj
– Voleo bih da svi možemo da se okupimo u zagrljaju, svi oni poput nas kojima nedostaje sopstvena zemlja i nas koje je ova užasna situacija zatekla više od godinu dana i primorala da budemo daleko od svojih voljenih. Sa željom, ljubavlju prema drugima i shvatanjem da nikada nećemo biti sami sve dok znamo kako da razumemo suštinu toga što smo svi deo istog naroda
