– Znam ja odlično da igram od svoje rane mladosti, ali na mojoj Kupreškoj visoravni nismo učili da igramo sva kola iz Srbije, pa je ovo jedinstvena prilika da i to naučim – kaže Jelica koja je sa suprugom Zoranom, sinom Miroslavom i kćerima Mirjanom i Milicom u Kanadu došla 11. maja 1999. godine (pre rata su živeli u Bugojnu).
– U mladosti smo igrali logovac, sremicu i čačak, tada najpopularnije igre, a pevali smo bećarac, gange, ojkače, izbrajalice.
Ipak, ovo nije priča o folklornoj igri, već o jednoj narodnoj nošnji koju Jelica Malinović (devojačko prezime Maleš) čuva ovde u dalekoj Kanadi kao najveću dragocenost. Tu nošnju lično je tkala njena baka Mara Vavan iz Gornjeg Malovana, smeštenog između Livna, Glamoča i Bosanskog Grahova. Nošnja je stara najmanje 85 godina, a možda i celi jedan vek.
Baka Mara je poživela 102 godine (umrla je 2002. u Gornjem Malovanu), a njen suprug Pero živeo je upola manje. Umro je u 51. godini.
Milica nastavlja tradiciju– Ova nošnja je meni sve – moj zavičaj, moja kuća, moja mladost, moja Kupreška visoravan. U njoj vidim ne samo svoju porodicu, počev od bake Mare, nego i sve ljude sa kojim sam odrasla. Beskrajno me raduje da je moja kćerka Milica s velikim zadovoljstvom prihvatila ovu nošnju, što daje nadu da nismo izgubljeni u velikom belom svetu. |
Nošnju o kojoj je reč baka Mara poklonila je kćerki Anđi, koja se 1952. godine udala za Marka Maleša u selo Rilić, takođe na Kupreškoj visoravni. U tom braku rođeni su Lazo i David, takođe i junakinja naše priče Jelica.
Jelica je od svoje majke Anđe nošnju nasledila ratne 1992. godine, a nedavno je prosledila svojoj mlađanoj kćerki Milici.
Nošnja je preživela dva rata, ali sudbina je htela da ni u jednom ne bude oštećena. Sve je na njoj isto kao i pre jednog veka, kada ju je veštim rukama s velikom ljubavlju tkala baka Mara.
– Pre nego što su, u Drugom svetskom ratu, ispred ustaša pobegli svi Srbi iz sela Gornji Malovan, baka Mara je ovu nošnju zakopala u zemlju – priča Jelica Malinović. – Nakon ratnih strahota i povratka na rodno ognjište, nošnja je otkopana i ništa joj nije nedostajalo. Kada je ratni vihor 1992. ponovo zahvatio Kuprešku visoravan, moja majka Anđa je pre bekstva iz svog sela Rilić nošnju sakrila u "zaturenu" ostavu u prizemlju kuće i tako je ponovo sačuvana. Moja porodica je tada našla utočište u selu Janj (zaselak Pribeljci), rodnom mestu mog muža Zorana, odakle smo otišli u Grocku kod Beograda, a onda u daleku Kanadu.
Kada je prohujao rat, Jeličina majka Anđa se vratila u selo Rilić i našla u ostavi netaknutu nošnju:
– Učinila je isto što i njena majka Mara, nošnju je poklonila meni pred put u Kanadu, uz zavet da je čuvam kao najveće porodično blago. Tu nošnju sam ovde u Kanadi poklonila mlađoj kćerki Milici, koja je s velikim zadovoljstvom često oblači i ponosi se uspomenom na svoju prabaku Maru, od koje je cela priča i počela. Obe moje kćerke su vrsni igrači i obe su članice Folklornog ansambla "Gavrilo Princip" iz Vaterloa.
I tako jedna, samo naoko obična nošnja, na najbolji način čuva uspomenu na zavičaj, na Kuprešku visoravan koja se nekada orila od mladalačke igre i pesme. A danas mladost koja potiče iz tih krajeva kroz pesmu i igru oživljava tu istu Kuprešku visoravan, ali u Kanadi.
Ogrlica od olovaJelica Malinović govori o uzgoju lana, iz kog su se posle potapanja u tamošnju reku Milač stupanjem ili prakljačama izvlačila fina vlakna iz kojih se na stanu (tkačkom razboju) tkala nošnja. Stupa, brdo, vratilo, grebena, osnova i potka – reči su koje idu uz ovaj tradicionalni zanat. |
