“Mislim da je većina norveških vojnika, koji su bili na Balkanu i ne samo na Kosovu, došla kući sa drugačijim stavom od onoga što je predstavljeno u medijima kod kuće. Malo je onih koji žele da trpe neprijatnost da o tome govore u javnosti. Na Kosovu je bilo mnogo incidenata, a sve sa ciljem da se Srbi proteraju. Mnogi događaji bili su prikriveni, a u zapadnom delu sveta Kosovo je predstavljeno kao uspešno obavljena misija”, kaže istoričar i norveški oficir u Misiji na Kosovu Knut Flovik Toresen.
Jasenovac je bio deo genocida u kojem su uništena čitava društva. Jasenovac je bio deo državnog genocida. U Srebrenici su stradali vojno sposobni muškarci, rekao je Toresen.
Dok je služio kao oficir u mirovnim misijama norveške vojske u sastavu Kfora i Stabilizacijskih snaga (Sfora) u Bosni i Hercegovini, spoznao je koliko neistina širi Zapad o srpskom narodu.
U želji da, kako piše Jedinstvo, tu nepravdu ispravi ovaj hrabri oficir štitio je ugroženi srpski narod. Naglašava da je ponosan što je bio norveški oficir kada su 17. marta 2004. godine norveški vojnici sprečili Albance da prodru preko Čaglavice u Gračanicu i spale manastir.
Završavajući angažman u vojnoj misiji, vratio se struci – istoriji, izučavajući zločine NDH i stradanje srpskih zarobljenika u nacističkim logorima u Norveškoj. Piše knjige, drži tribine i okrugle stolove, a uskoro snima i film da bi dokazao istinu o stradanju Srba.
Koliko Vam je obrazovanje istoričara pomoglo da uđete u suštinu balkanskih sukoba?
– Ja sam istoričar koji veruje da se čitava istorija treba graditi na temeljima empirizma, odnosno da se mora pribaviti što više dobrih izvora i da se oni moraju temeljito ispitati i oceniti pre nego što se počne analizirati i, još bitnije, zaključiti. Stvarati istoriju znači približiti se prošlosti što je više moguće. To je težak posao. Mogu reći da je najvažnija stvar koju naučite na fakultetu metoda koju možete koristiti. Malo je zastrašujuće videti koliko akademaca to zaboravi čim završe studije.
U misiji na Kosovu 17. marta 2004. godine za vreme pogroma nad Srbima, norveški odred se hrabro suprotstavio razularenim albanskim demonstrantima. Možete li opširnije izneti pojedinosti o događajima tih dana na Kosovu?
– Bile su dve čete norveških vojnika koje su branile selo Čaglavicu od 12.000 albanskih demonstranata. Norveški vojnici su, za razliku od nekih vojnika iz drugih zemalja, obavili dobar posao za dva dana. Verujem da su svi norveški vojnici dobro uradili zadatak, u odnosu na ono što se može očekivati od mladih vojnika. Imali smo preko 20 norveških vojnika koji su bili ranjeni tih dana. Bili smo takođe prinuđeni da otvorimo paljbu prema albanskim demonstrantima gde su neki od njih izgubili život. Situacija je bila, nažalost, neophodna da bi spasili i odbranili napad. Siguran sam da ih nismo zaustavili na Čaglavici, oni bi došli u Gračanicu i tamo uništili sveti manastir, kao što su uradili u mnogim drugim mestima na Kosovu. Bio sam ponosan što sam tih dana bio norveški oficir.
U kojoj meri je razlika u medijskoj slici u Vašoj zemlji i slici koju ste doživeli boraveći u misiji na Kosovu i Metohiji?
– Mislim da je većina norveških vojnika, koji su bili na Balkanu i ne samo na Kosovu, došla kući sa drugačijim stavom od onoga što je predstavljeno u medijima kod kuće. Razgovarao sam sa mnogim mojim bivšim kolegama i oni se slažu sa mnom. Malo je onih koji žele da trpe neprijatnost da o tome govore u javnosti.
U kakvom su Vam sećanju ostale srpske enklave na Kosovu i Metohiji i zašto se istina o stradanju srpskog naroda teško probija u svet?
– Bio sam na Kosovu kao norveški oficir 2001, 2003. i 2004. godine. Dok sam bio na Kosovu, Srbi su živeli u strašnim uslovima. Deca koja su išla u školu morala su da imaju vojnu zaštitu. Stalno su se dešavali zločini nad Srbima. Izdvojio bih dva slučaja koja su ostavila dubok trag – ubistvo starijeg bračnog para Stolić u Obiliću i ubistvo srpske dece u Goraždevcu. Bilo je i mnogo incidenata, a sve sa ciljem da se Srbi proteraju sa Kosova. Mnogi događaji bili su prikriveni, a u zapadnom delu sveta Kosovo je predstavljeno kao uspešno obavljena misija.
Kako se odupreti stalnim pokušajima revizije istorije i koliko je danas istorija u službi politike?
– Pisanje istorije je gledanje na prošlost s novim naočarima, kontinuiran proces. To je ono što je tema istorije. Ipak, vidimo veoma mnogo pokušaja nelegitimnog revizionizma istorije, kada je u pitanju istorija srpskog stradanja tokom Drugog svetskog rata. Političke istorije na Balkanu ima dosta. Nažalost, ima i aktera koji, umesto da se pomire s problematičnim aspektima istorije, negiraju ili umanjuju događaje pa čak i romantizuju jer, na primer, neki Hrvati na ustaše gledaju kao na oslobodilački pokret, a ne kao na najgoru kriminalnu bandu koja je postojala u moderno doba na Balkanu. Mi istoričari se protiv toga možemo boriti samo otkrivanjem činjenica.
Da li ste kod istraživanja zločina nad Srbima u Drugom svetskom ratu u Norveškoj, koje su ustaše poslale u ropstvo, nailazili na prepreke od strane institucija i pojedinaca?
– Dobio sam anonimne pretnje, ali uglavnom od ljudi koji samo pričaju, posebno tokom perioda velike medijske izloženosti. U Norveškoj postoje istorijske institucije koje ne žele da govore o srpskim žrtvama. Teško je navesti mnoge kolege istoričare da shvate da je Norveška zapravo bila ispostava genocida nad Srbima tokom Drugog svetskog rata. Nažalost, istini na putu stoji i jugonostalgija. Ali, mi moramo da govorimo o srpskim žrtvama. Pogrešno je govoriti o Jugoslovenima nakon trideset godina od raspada Jugoslavije.
Šta ste sve otkrili na putu istine o srpskim zarobljenicima u Norveškoj?
– Otkrio sam da je ova priča mnogo komplikovanija nego ranije. Ranije se iz političkih razloga samo govorilo da su zarobljenici bili partizani i Jugosloveni.
Vašim knjigama i učešćem na raznim tribinama i okruglim stolovima upoznajete norvešku javnost sa istinom o Srbima. Da li ste uspeli da u Vašem okruženju promenite negativne slike o Srbima i Srbiji?
– Nadam se i verujem da moj mali doprinos istini pomaže. Srećom, ima više nas koji radimo na tome. Upravo sada radimo na filmu o zarobljenicima koji su bili u Norveškoj tokom Drugog svetskog rata. Nadam se da će ovo biti prikazano na srpskoj i norveškoj TV ovog leta.
Na samom kraju mandata Visoki predstavnik u Bosni i Hercegovini, Valentin Incko doneo je Zakon o negiranju genocida u Srebrenici. Pošto ste izučavali zločine u NDH, da li su uopšte uporedivi Srebrenica i Jasenovac?
– O Jasenovcu znam više nego o Srebrenici, ali poređenje nije nikako logično. Prvo, Jasenovac je bio deo genocida u kojem su uništena čitava društva. Jasenovac je bio deo državnog genocida. U Srebrenici su stradali vojno sposobni muškarci. Kako god da se na ovo gleda, razlike su veoma očigledne, posebno kada su u pitanju brojevi i obim.
Nakon 20 godina SAD su se povukle iz Avganistana. Kako Vam to deluje iz perspektive vojnika, a kako iz perspektive istoričara?
I ja sam bio skoro godinu i po u Avganistanu kao norveški oficir u tri perioda između 2006. i 2013. Nikada nismo izgubili vojno, niti jednom, nije bilo političke volje u NATO da se zadržimo. Kao istoričar, nadam se da će naši političari naučiti više iz istorije i mislim da mi istoričari ovde možemo da odigramo važnu ulogu.
Mogu li istoričari da menjaju svet na bolje?
– Istoričari imaju ulogu iznošenja istine, jer istorija je deo nas i od velike važnosti. Zato je jako bitno da je ne zanemarujemo, da je ne menjamo, već da iz nje učimo i tako izbegnemo slične greške u budućnosti.
